Retko se žalim. Ali evo, iskoristiću pogodnosti bloga i internet dnevnika, dozvoliću sebi na tren da budem sebična i istrućam svoje muke, dobri ljudi. Takav mi je dan, takav trenutak naišao, takav mi horoskop možda. Ko bi znao. Sve u svemu, uz Morisonov blagi, umirujući glas koji mi poručuje da sam "lost little girl" (Doorsi tako prijaju ponekad) i uz cigaretu (kad sam uopšte počela sa tom gadnom navikom? kažu, poskupeće uskoro, i treba) pišem redak po redak... Avaj!

Moram uz blagu ironiju da pišem, ne mogu preozbiljno da shvatim. Ipak je samo fakultet u pitanju. I ispiti. Ah, ti ispiti kojima nikad kraja! A obećala sam sebi da se neću stresirati ovoliko. Sve dok... sve dok ne naiđe ova prokleta blokada, kad učim i čitam i učim i čitam i učim i čitam i... pa, shvatate već, a ono nikako ne ulazi u glavu. Kao da mi je mozak zatvoren - radovi na putu, molim lepo. I tako već mesecima. 

Kažu, svakom studentu naiđe, makar jednom. Kažu, dobro je što mi je sad naišlo, na kraju studija, dobro je da nije ranije, pre godinu, dve. Ali, ubija me. Prvo, počinjem da se osećam nesposobno. Drugo, prevlađuje u meni osećaj krajnje panike i beznađa. Gubim se, osećam se kao da sam se uplela u neku nevidljivu mrežu i koprcam se, ali se samo još više uplićem i uporno ostajem zarobljena. 

Počinjem da se pitam da mi nije možda sav onaj alkohol iz ranijih blesavih dana popio pamet i ubio sive ćelije. Pa se setim da znam prave, ortodoksne pijanice, alkoholičare do srži, koji mlate sve 10-ke. Ja, evo, trezna, pa izvlačim sve neke šugave 6-ice, 7-ice, a i 5-ice sve češće, boga mu. Pa ne znam da li i ja da počnem da se rasturam od alkohola, možda mi i krene...

A tata kaže "Opustila si se, ne učiš dovoljno, ražmišljaš o ko zna čemu umesto da se skoncetrišeš na učenje." A ja uzalud pokušavam da mu objasnim i dočaram da samo o fakultetu i razmišljam, da sam sve sem opuštena, da učim ali ne ide, da legnem uveče i vrtim se po krevetu satima jer ne mogu da se uspavam. Osim ako ne gucnem svemoćni Bromazepam (ili bromić-zepić, kako mu ja tepam). Što je daleko od zdravog, znam ja to, imam 22 godine, ne trebalo da u mojoj mladosti i njenim najlepšim godinama postoji lek kojem tepam, pobogu! 

I tako, eto, koprcam se, dođe mi iz kože da iskočim, a znam da bi mi bolje krenulo da se ne opterećujem toliko, ali ne-opterećivanje mi nikako ne polazi za rukom. Uf... Još malo... Još malo... Još malo... Još malo... 

Dobar dan, dobri ljudi, smorih i sebe, a još više i vas. Nego, eto, dođe čoveku ponekad.