Nikad nisam verovala da tako nešto postoji. Meni je to nezamislivo. Ali, na žalost, morala sam da se suočim sa tim i prihvatim da neki ljudi boluju od te bolesti. Jer to jeste bolest. Ja ne nalazim drugo objašnjenje, a pogotovo ne opravdanje kad se o tome radi.

Meni su uvek svi ljudi bili jednaki, od malena. Ne znam, valjda sam tako vaspitana, valjda sam tako, normalno, odrastala. Nikad mi nije bilo bitno, niti sam obraćala pažnju na to da li neko ima sve petice, ili je vrlo dobar djak, ili ima sve jedinice i ponavlja razred. Nikad mi nije bilo bitno da li je neko išao u gimnaziju, medicinsku školu, poljoprivrednu, ekonomsku, muzičku, pravno-birotehničku, niti da li je to bila trogodišnja ili četvorogodišnja škola, ili je neko prosto nije ni završio, nego dig'o ruke i krenuo da radi. Nije mi nikad bilo bitno da li je neko upisao faklutet ili nije, da li ga je završio, nije ga završio, ostavio ga na pola, ili zabatalio pred kraj. Nije mi nikad bilo bitno da li neko ima više para, manje para, bolja ili gora kola, mobilni telefon, veću ili manju kuću. Ne, to nisu kriterijumi po kojima ja procenjujem ljude i biram da li ću se družiti sa njima ili neću. Uvek mi je nekako bilo bitno da je neko najpre čovek, jer na čoveka je danas svakako teško naići. Družila sam se uvek sa ljudima, ljudima koji su bili vredni moje pažnje i mog vremena zbog svoje unutrašnje lepote, svojih humanih osobina, dobrog smisla za humor, i sličnih kvaliteta, a što se mene tiče, mogli su da budu i prodavačice ljubavi ili narko-dileri. Dok god si čovek, drugo mi ništa nije bitno.

Međutim... Primetila sam da postoje ljudi koji su zajedljivi. Ljudi koji zapravo razmišljaju na gore navedeni način. Ljudi koji su zavidni, u mom slučaju na primer, zato što sam bila večiti vukovac, zato što sam upisala fakultet i zato što ga završavam i što ću, da kucnem u drvo (čuk, čuk) kroz mesec-dva imati diplomu u rukama. Zavidni su što mi nije problem da pričam sa ljudima, što mi nije problem da otvorim usta i prozborim šta mislim o bilo kojoj temi, jer realno mogu da pričam o bilo čemu. A ako se nađe nešto o čemu nisam obaveštena, nije mi problem da pitam, jer me prosto interesuje sve ono što ne znam. I onda ti takvi, zavidni ljudi u mom prisustvu ne umeju normalno da pričaju sa mnom, ne umeju normalno da mi se obrate, već gledaju kako da me "spuste", kako da mi "ga zavuku", kako da mi na najbolji način pokažu da sam ja zapravo tamo neka glupača koja je samo umislila da ima mozak, i da je bilo šta što ja kažem samo najobičnija glupost, trice i kučine, da sam smešna, da ne znam o čemu pričam. 

E baš jeste. Ja sam glupa, neobaveštena i nepismena. Još gore, pa ja sam žena! Pih! Žena! Šta ja mogu da znam o politici, o siromaštvu, o promeni klime, istoriji ili umetnosti. Pa ja sam žena! Kako se usuđujem da imam mišljenje i stav. Pa ja sam samo neka glupačica koja sad tu daje sebi za pravo da "soli nekome pamet" samo zato što je "akademski građanin" (sa najvećom mogućom gorčinom i zajedljivošću u glasu)! Sad tu nešto kao završila neke škole, kao zna engleski, pa misli da je bolja od nas! Ku..piiiip..a! (A ne daj Bože da zapravo pokušavam da vodim najnormalniji razgovor sa nekim o najobičnijim, svakodnevnim temama.)

Ne, ne mislim da sam bolja od vas. Ali vi mislite.

I to je jako tužno i boli me. Boli me jer se tako ponašaju ljudi od kojih to nisam očekivala, o kojima sam uvek imala samo najbolje mišljenje, za koje sam smatrala da poseduju dubinu i širinu, i dušu. Sa nekim od tih ljudi sam delila dane i dane, hranu i krevet, i dobro i loše. I na kraju moram da se pomirim sa tim da im smetam zato što se osećaju ugroženo zbog mene, mojih uspeha i postignuća. Prosto, brate mili, smetam ljudima! Najradije bi me zadavili, samo da me nema, da ne dišem, toliko im smetam i toliko im vidim to u očima. Ne razumem. Je l je trebalo da budem loš đak, nezainteresovana za bilo šta što postoji ili se dešava, da ostanem na osnovnoj ili eventualno srednjoj školi, da bih bila prihvaćena, da bi se ljudi prema meni ponašali normalno i opušteno? Ovako, srećem se sa zajedljivim komentarima, zluradim osmesima i pogledima i psihičkim maltretiranjem. Samo zato što sam takva rođena: znatiželjna i ambiciozna. Samo zato što sam uvek znala šta volim, koji mi je cilj kojem sam težila i težim i dalje, i zato što taj isti cilj iziskuje mnogo rada i borbe i padanja i ustajanja iz dana u dan; što iziskuje da znam više, umem više, vredim više. 

Pa izvinite zbog toga. Ali to su moje borbe. I moji uspesi. Lepo bih se osećala kad bih dobila makar trunku poštovanja zbog toga. Ali mi se umesto toga nabija osećaj krivice. Lepo bi bilo kad bi se i oni radovali i zalili kojom čašicom sa mnom moje pobede, kao što i ja njihove pobede slavim kao sopstvene. Ali mi je umesto toga postalo glupo i sramotno da se radujem svojim uspesima.

Vi blogeri me ne poznajete, ali reći ću vam samo da sam povučena osoba. Ne volim mnogo da pričam o sebi. Tako da to da idem okolo i nabijam ljudima kompleks niže vrednosti svojim dugačkim jezikom - otpada. 

Teško mi je da prihvatim da to zapravo postoji i da sam ja sama meta takvog mentaliteta. Uvek sam verovala u ljudskost, u urođeno dobro u svakom čoveku. Uvek sam verovala i u to da ti se uvek vraća sve to kakav si ti prema ljudima, dobrom dobro, lošem loše - čista karma. I mogu najiskrenije da kažem da nisam zaslužila takvo tretiranje ni od koga, jer nisam čovek koji će bilo koga pogledati sa visine, nikada u životu nisam nikoga pogledala sa visine, jer ne smatram da sam iznad bilo koga po bilo čemu. Daleko od toga.

Tako da ne razumem, ne razumem, ne razumem... Ali sam skontala da moram da počnem da učim kako da živim sa tim.