Deluje kao da mala Jana ima jedan od onih savršenih malih životića... Ujutru, čim ogreje sunce, ona otvori oči, protegne se, lenjo se umije i izađe pravo iz svog skrovišta napolje u novi dan. Žmirne u pozdrav suncu, odgega do svog omiljenog mesta ispred kuće, tu se smesti i uživa.
Kad ujutru ustanem, pošto ona ipak ustaje pre mene, veselo odskakućem do nje i, što bi rekli, "promajem" se s njom. Brinem se da li je jela, pila, da li joj je dosadno, da li je možda i dalje gladna ili se možda prehladila, pa zato kija... Na žalost, zbog svojih obaveza, ne mogu joj dugo praviti društvo, pa ubrzo odem za svojim studentskim i kućnih poslovima. Tužna je kad je ostavim, voli da se igra i ne voli da bude sama. Ponekad, moj brat joj pravi društvo, kada ima slobodnog vremena. Ali kad se sve sabere i oduzme, većinu vremena provede sama, tražeći način da zabavi sebe - mada, na kraju krajeva, tako je sa svima nama, zar ne?
I tako... Dan joj se ljubazno svede na igru, "lenjovanje", dremanje, uživanje... I na to da sve nas u kući nasmeje od srca, do srca.
Divna je Jana... Malkice smotana, malkice šuntava, kako ja volim da kažem... Mala, ali ume da uživa u životu, u suncu, u hladovini, u svakom trenutku - a to je sposobnost koja se izgleda gubi s godinama.
Ko zna šta se mota po njenoj malenoj glavici... Ali šta god da je, lepo je... Duša mala...
Ah, da... Jesam li pomenula da je mala Jana zapravo moja mala maca? 
