...ali ozbiljno.

Bila sam jedna od 10000 ljudi na čuvenom testiranju za RTS, koja tako ponosno trubi o tome kako se 17000 ljudi prijavilo, kao da svi mi nismo svesni da posla nema pa nema, pa svako juri svaku priliku koju može, čak i kad su šanse da se dođe do posla jako male. No, nema veze. Neka im bude. Oni su posebni. Imaju razloga da budu ponosni. Jer oni su poželjni. Naša sjajna državna televizija. Od koje mi se prevrne u stomaku kad čujem onu najavnu špicu sa dnevnika. Uh!

I gledam nas... Armija mladih ljudi ispred Sava Centra. Sjatili se sa svih strana, iz svih krajeva ove malene zemlje, i svi se vode onim da treba probati jer "nikad se ne zna... možda baš ja budem jedan/jedna od tih 100". I slažem se. Jer neko će i biti.

I tako nas gledam... Mladi, lepi, pametni, školovani, vredni - šta poželeti više -... ali, pored svega toga: krajnje očajni. Armija vrednog, ali zakopanog blaga. Armija koja bi mogla svet da prodrma iz korena, živa energija koja se pokreće, diše punim plućima. Toliko, toliko toga bismo mogli da uradimo i promenimo, života mi, toliko toga! Samo da nas nisu bacili u živi pesak, pa grcamo, ni tamo, ni 'vamo, a poslednje atome snage koristimo za to da se održimo na površini i preživimo. 

I tako... eto, za slučaj da se neko pitao, tako izgleda jedno od najvećih i najvrednijih blaga Srbije (pored dečice: oni su naše belo zlato; mi smo ovo obično, žuto): lepi smo, zaista smo lepi. Ceo SC je juče prštao od mladosti, snage, života... I onda mi bude tužno... Jer ne razumem kako ovi naši vlastelini... htedoh reći, državnici... kako mogu da tako nipodaštavaju i ne cene jednu takvu lepotu i bogatstvo?!

Ubite me, ali meni stvarno nije jasno.