[ Ljudi ] 21 Novembar, 2011 13:10

Nikad nisam verovala da tako nešto postoji. Meni je to nezamislivo. Ali, na žalost, morala sam da se suočim sa tim i prihvatim da neki ljudi boluju od te bolesti. Jer to jeste bolest. Ja ne nalazim drugo objašnjenje, a pogotovo ne opravdanje kad se o tome radi.

Meni su uvek svi ljudi bili jednaki, od malena. Ne znam, valjda sam tako vaspitana, valjda sam tako, normalno, odrastala. Nikad mi nije bilo bitno, niti sam obraćala pažnju na to da li neko ima sve petice, ili je vrlo dobar djak, ili ima sve jedinice i ponavlja razred. Nikad mi nije bilo bitno da li je neko išao u gimnaziju, medicinsku školu, poljoprivrednu, ekonomsku, muzičku, pravno-birotehničku, niti da li je to bila trogodišnja ili četvorogodišnja škola, ili je neko prosto nije ni završio, nego dig'o ruke i krenuo da radi. Nije mi nikad bilo bitno da li je neko upisao faklutet ili nije, da li ga je završio, nije ga završio, ostavio ga na pola, ili zabatalio pred kraj. Nije mi nikad bilo bitno da li neko ima više para, manje para, bolja ili gora kola, mobilni telefon, veću ili manju kuću. Ne, to nisu kriterijumi po kojima ja procenjujem ljude i biram da li ću se družiti sa njima ili neću. Uvek mi je nekako bilo bitno da je neko najpre čovek, jer na čoveka je danas svakako teško naići. Družila sam se uvek sa ljudima, ljudima koji su bili vredni moje pažnje i mog vremena zbog svoje unutrašnje lepote, svojih humanih osobina, dobrog smisla za humor, i sličnih kvaliteta, a što se mene tiče, mogli su da budu i prodavačice ljubavi ili narko-dileri. Dok god si čovek, drugo mi ništa nije bitno.

Međutim... Primetila sam da postoje ljudi koji su zajedljivi. Ljudi koji zapravo razmišljaju na gore navedeni način. Ljudi koji su zavidni, u mom slučaju na primer, zato što sam bila večiti vukovac, zato što sam upisala fakultet i zato što ga završavam i što ću, da kucnem u drvo (čuk, čuk) kroz mesec-dva imati diplomu u rukama. Zavidni su što mi nije problem da pričam sa ljudima, što mi nije problem da otvorim usta i prozborim šta mislim o bilo kojoj temi, jer realno mogu da pričam o bilo čemu. A ako se nađe nešto o čemu nisam obaveštena, nije mi problem da pitam, jer me prosto interesuje sve ono što ne znam. I onda ti takvi, zavidni ljudi u mom prisustvu ne umeju normalno da pričaju sa mnom, ne umeju normalno da mi se obrate, već gledaju kako da me "spuste", kako da mi "ga zavuku", kako da mi na najbolji način pokažu da sam ja zapravo tamo neka glupača koja je samo umislila da ima mozak, i da je bilo šta što ja kažem samo najobičnija glupost, trice i kučine, da sam smešna, da ne znam o čemu pričam. 

E baš jeste. Ja sam glupa, neobaveštena i nepismena. Još gore, pa ja sam žena! Pih! Žena! Šta ja mogu da znam o politici, o siromaštvu, o promeni klime, istoriji ili umetnosti. Pa ja sam žena! Kako se usuđujem da imam mišljenje i stav. Pa ja sam samo neka glupačica koja sad tu daje sebi za pravo da "soli nekome pamet" samo zato što je "akademski građanin" (sa najvećom mogućom gorčinom i zajedljivošću u glasu)! Sad tu nešto kao završila neke škole, kao zna engleski, pa misli da je bolja od nas! Ku..piiiip..a! (A ne daj Bože da zapravo pokušavam da vodim najnormalniji razgovor sa nekim o najobičnijim, svakodnevnim temama.)

Ne, ne mislim da sam bolja od vas. Ali vi mislite.

I to je jako tužno i boli me. Boli me jer se tako ponašaju ljudi od kojih to nisam očekivala, o kojima sam uvek imala samo najbolje mišljenje, za koje sam smatrala da poseduju dubinu i širinu, i dušu. Sa nekim od tih ljudi sam delila dane i dane, hranu i krevet, i dobro i loše. I na kraju moram da se pomirim sa tim da im smetam zato što se osećaju ugroženo zbog mene, mojih uspeha i postignuća. Prosto, brate mili, smetam ljudima! Najradije bi me zadavili, samo da me nema, da ne dišem, toliko im smetam i toliko im vidim to u očima. Ne razumem. Je l je trebalo da budem loš đak, nezainteresovana za bilo šta što postoji ili se dešava, da ostanem na osnovnoj ili eventualno srednjoj školi, da bih bila prihvaćena, da bi se ljudi prema meni ponašali normalno i opušteno? Ovako, srećem se sa zajedljivim komentarima, zluradim osmesima i pogledima i psihičkim maltretiranjem. Samo zato što sam takva rođena: znatiželjna i ambiciozna. Samo zato što sam uvek znala šta volim, koji mi je cilj kojem sam težila i težim i dalje, i zato što taj isti cilj iziskuje mnogo rada i borbe i padanja i ustajanja iz dana u dan; što iziskuje da znam više, umem više, vredim više. 

Pa izvinite zbog toga. Ali to su moje borbe. I moji uspesi. Lepo bih se osećala kad bih dobila makar trunku poštovanja zbog toga. Ali mi se umesto toga nabija osećaj krivice. Lepo bi bilo kad bi se i oni radovali i zalili kojom čašicom sa mnom moje pobede, kao što i ja njihove pobede slavim kao sopstvene. Ali mi je umesto toga postalo glupo i sramotno da se radujem svojim uspesima.

Vi blogeri me ne poznajete, ali reći ću vam samo da sam povučena osoba. Ne volim mnogo da pričam o sebi. Tako da to da idem okolo i nabijam ljudima kompleks niže vrednosti svojim dugačkim jezikom - otpada. 

Teško mi je da prihvatim da to zapravo postoji i da sam ja sama meta takvog mentaliteta. Uvek sam verovala u ljudskost, u urođeno dobro u svakom čoveku. Uvek sam verovala i u to da ti se uvek vraća sve to kakav si ti prema ljudima, dobrom dobro, lošem loše - čista karma. I mogu najiskrenije da kažem da nisam zaslužila takvo tretiranje ni od koga, jer nisam čovek koji će bilo koga pogledati sa visine, nikada u životu nisam nikoga pogledala sa visine, jer ne smatram da sam iznad bilo koga po bilo čemu. Daleko od toga.

Tako da ne razumem, ne razumem, ne razumem... Ali sam skontala da moram da počnem da učim kako da živim sa tim. 

[ Ljudi ] 28 Avgust, 2011 19:55

Postoje priče koje nas čine. One su deo nas, deo naših ličnosti, zbog njih smo, delimično, ono što jesmo. Takve priče čuvamo u sebi kao neko blago; kuda god da krenemo, nosimo ih sa nama, pod parolom „omnia mea mecum porto“. Te priče ne pričamo tako često, niti tako lako. Za njih nam je potrebno malo hrabrosti, pročišćeno grlo i siguran glas. Da ne zadrhti. A kad krenemo da pričamo, onda osećamo od svega po malo: i radost i tugu, poštovanje, divljenje, ljubav. Možda budu propraćene i kojom suzom, ako nam se hrabrost pokoleba.

Takva je i ova moja današnja priča – o ženi koje nema.

Prošle su godine. Ali ipak, ne prođe dan da ne pomislim na nju. Dozovem je u sećanje. Njeno lice, njene oči, tu crnu, neukrotivu kosu. Svaku boru. Osmeh. Još uvek mogu da joj čujem glas; još uvek mogu da čujem kako joj odzvanja smeh. Mada, kako dani prolaze, sve mi se više i više udaljavaju ti zvuci. Pokušavam da dozovem i mirise i dodire, ali oni su već izbledeli. Jedino se još dobro sećam njene kože, najnežnije kože na svetu. I najbezbednijeg mesta na svetu – njenog zagrljaja.

Poseti me u snovima ponekad. Uznemiri mi misli, dušu. Volim da je vidim, iako sam posle svakog sna po kojem mi je ona hodala neizrecivo tužna. Čuvam te snove, ne dam im da se otrgnu iz mog sećanja, jer i oni su neka vrsta uspomene na nju.

Setim se ponekog razgovora koji smo vodile. Ponekad, ja onako zelena, jogunasta, ubeđena da sve znam i sve znam najbolje, tvrdoglavo bih terala svoju priču. Ona bi samo rekla svoje. I pre ili kasnije bi se ispostavilo da je bila u pravu.

Bila je tako jaka. Žena zmaj. Preko leđa, preko glave, uspela je sve da preturi. Iz svake borbe je izašla kao pobednik. Osim iz one poslednje.  

Jednom, kad porastem, volela bih da budem kao ona, da imam njenu snagu, njenu dobrotu, to biće dobrodušno koje nikad nije loše nekome pomislila. Naravno, imala je I mane. Puno njih! Kad detektujem neke kod sebe, nasmejem se sama sebi – a toliko sam se trudila da ih izbegnem!   

Nedostaje. Iz dana u dan. Ni više ni manje. Uvek jednako nedostaje, uvek jednako zjapi praznina i jednako boli. Uvek jednako gubim vazduh na momente kad se setim tih dana. 

Samo jedan telegram i tri reči. Dovoljno da ti se ceo život promeni iz korena. I ne samo život, nego celo biće. Vrisak. To je sve što je moglo da izađe iz mene. Samo vrisak. Za suze nisam bila sposobna. 

Ljudi očekuju da imaš i mamu i tatu. I profesori na fakultetu. Jednom je profesorica napela kolegu da priča o svom ocu. Nisam sigurna, ali mislim da ga nema. Dečko je pričao, onako generalno, izokola, nekako je izmucao neki odgovor, pa ga je ostavila na miru nakon desetak mučnih pitanja i minuta. Naredno je bilo pitanje o mami. Krila sam se svim mogućim sredstvima, samo što se ispod klupe nisam zavukla. I preskočilo me je. 

Ljudi ne razmišljaju o tome. A i što bi. Ali, ipak, obratite pažnju kad upoznate nekog novog i ne znate sve o njemu ili njoj. Možda ćete reći nešto pogrešno, sasvim nenamerno naravno, ali onda nastaje neprijatna situacija. Kao kad mene pitaju: "Čime ti se bave tata i mama?" I onda ja tako razvežem priču o tati, kako je izgubio posao, kako je teško za posao zadnjih godina, ne zna kako će sad, mora da čeka penziju, niko neće da ga zaposli, a do penzije ima dosta. Ufćemo i uhćemo, mnogo je takvih priča, užas jedan kakva nam je država, i tako dalje i tako bliže. I taman se ponadam da je dotična osoba dovoljno zamajana, kad ono sledi pitanje: "A mama šta radi?" Ovaj, pa kako da vam kažem, eto već skoro pet godina gradi karijeru na onom svetu, ako znate na šta mislim. Ha ha. Malo crnog humora. A celo telo mi drhti kao prut i jedva ostajem pribrana. Dok se drugoj strani lice snuždi istog momenta i zamuckuje “žao mi je, izvini”.

U jednog trenutku sam shvatila da više nikad neću upotrebiti reč "mama". Da nemam više kome da se obratim tako, nemam koga da dozovem tako. Plakala sam tad kao malo dete. 

Prošla sam sve moguće faze. Bila je tu i ona faza negiranja, i faza besa i prema smrtnim i besmrtim bićima, kad sam krivila sve, od Boga, preko lekara, pa do sebe same. Bila je faza bežanja iz stvarnosti, faza pretvaranja da je sve u redu, faza kranje depresije, faza noćnih mora, faza nesanica... faze i faze… dok nije došla ona najgora, dok nisam dotakla dno.

Srećom, bila sam dovoljno svesna da moj mozak, koji je već dobro plivao u alkoholu i po kojim opijatima, shvati u jednom trenutku da je dosta. Počela sam polako da se pridižem na noge. Pa onda polako, stepenik po stepenik, da se penjem ka površini.

        Na površini sam našla neku novu sebe, pokupila konce svog života i krenula da upravljam njima. Nije isto, nikada više i neće biti isto. Naučila sam i shvatila mnoge stvari. Sad na život gledam drugačije. Sad mi je on nešto dragoceno, vreme poklonjeno da se dobro iskoristi na planeti Zemlji, a ne da se baca uzalud. I nema čekanja, mora se živeti, stvarno živeti, sada, odmah, ovog trenutka, na ovom mestu, jer granica između Života i Smrti je iznenađujuće tanka i nikad ne znaš kada će doći dan kad ćeš preći na drugu stranu.

Posle svega sa čim sam se srela, posle svega što sam proživela i preživela, posle padova, uspona, pa opet padova i opet uspona, posle godina borbe da mojoj porodici i meni život izgleda što normalnije može… Posle svega toga, uspeva mi da pričam o njoj ponekad. Kao, na primer, večeras.

Ta moja draga, draga i neponovljiva žena koje nema.

[ Ljudi ] 15 Avgust, 2011 21:33

"Čovekoljublje ili filantropija je dobra volja da se pomogne bližnjem svome."

  "Rečju civilizacija označavamo viši stepen razvoja ljudskog društva." (Obe definicije preuzete sa Vikipedije.)

Studiram takav fakultet gde se dosta analizira, razmatra, secira ovaj jadni svet na sitne komade, skupljaju se činjenice, legende, mitovi, priče, upoređuje se pesma sa pesmom, pesma sa pričom, priča sa romanom... i tako sve u krug; postavljaju se pitanja o tome kuda ide ovo naše moderno društvo, toliko duboko ogrezlo u svoju "modernost", sa sve naukom, tehnologijom, pohlepom, mržnjom, željom za moć. 

Danas sam odgledala dokumentarac koji stoji kao jedan od mnogih obaveznih u mom programu. BBC-ijev je. Neću ga opisivati. Neću, jer treba da se pogleda. Ukoliko razumete engleski jezik, zanima vas istina o tome na čemu se zapravo gradila Evropa, a pritom imate veoma maglovitu sliku o tome šta se zapravo dešavalo u Africi krajem 19. i početkom 20. veka, šte su zapravo nazivali "humanizmom", "filantropijom", "učenjem o civilizaciji" i ko je zapravo bio učitelj o civilizaciji... pogledajte. Verovatno ne znate većinu stvari koje ćete videti u ovom filmu. Upozorenje: uzdrmaće vas. Do srži. 

 

[ Ljudi ] 11 Jun, 2011 19:40

Prošlo je možda tek dve ili tri nedelje kako sam otkrila jedan noviji kanadski bend i oduševila se! Otkrila sam ih tako što sam ih - vidi čuda - upoznala lično, provela sa njima neko vreme i oduševila se ne samo njihovom muzikom nego i njihovim ličnostima, time kakvi su ljudi i što jesu ljudi. 

Naziv benda je Morre. Na pitanje "Zašto dva 'r'?" dobila sam odgovor "Zašto da ne?".  Kreativni, puni energije, pametni, mladi - verujem da je ceo svet pun uspeha i mogućnosti tek pred njima. Najbitnije je i prelepo to što oni vole iz dubine svojih srca muziku, vole što se njome bave, vole svaki tekst koji napišu i melodiju koju iskomponuju i sve se to oseća dok se slušaju njihove pesme. Željni toga da se probiju dalje od severnoameričkog kontinenta, ove godine su napravili dvomesečnu turneju po Evropi (na kojoj su i dalje) i u sklopu te turneje održali jednu svirku na niškom SKC-u i u beogradskom Kuglašu. Oduševljeni su Srbijom, ljudima u njoj i želja im je da je opet posete. 

Bend je nastao 2008. godine u Torontu, a čine ga trojica harizmatičnih, komunikativnih i neverovatno prijatnih mladića. Verujem da će vam se dopasti njihova muzika, pogotovo onima koji vole zvuk roka, a pritom u nekim pesmama se čuje blagi istočno-evropski prizvuk koji omamljuje čula i čini da sklopiš oči, njišeš se i pevušiš - prosto je nemoguće odupreti se. Istočno-evropski prizvuk nije slučajan, s obzirom na to da bend čini i nešto balkanske i slovenske krvi. Naime, Adrian je poreklom Rumun, dok je Igor brat Sloven iz Letonije. Jedino je Tajler čistokrvni Kanađanin. :)

Poslušajte, nećete se pokajati! 

http://www.youtube.com/watch?v=yfdoIw2XMXM&feature=related 

http://www.youtube.com/watch?v=gaDbvWWWaT4

http://www.youtube.com/watch?v=MoGrFMliCMo&feature=related 

http://www.youtube.com/watch?v=HcxaZxWX5RY&feature=related

[ Ljudi ] 24 Avgust, 2010 16:32

Da se razumemo... Veze ne prijaju svima. Ne snalaze se svi tako dobro u romantici i držanju za ruke. Neki ne vole da ih neko non-stop grli, ljubi i mazi... ili da oni non-stop grle, ljube i maze. Nekima je život malo više od toga i zapravo ne pridaju preveliki značaj nečemu što ljudi vole da zovu "ljubav" (znate ono, muško+žensko).

Sad, da se razumemo... Nije da ti ljudi ne veruju u ljubav, ili da im nije potrebna. Nije da ne prija povremeno grljenje, ljubljenje, maženje... Ali kako da objasniš ljudima da tebi veze ipak ne idu od ruke? I da nekako ti nisi za to? I da tebi zapravo veze, momci, "ljubav" ne znače baš puno i ne predstavljaju ti velike muke u životu? A da te pritom ne gledaju kao da si žirafa koja je odjednom pala s neba pravo pred njihov nos....

Daleko od toga da sam stegnuta osoba. Actually, I'm rather nice and communicative. Ali, ipak sa svoje nepune 22 prija mi osećaj da znam da sam single, da znam da me niko ne čeka da mu se javim, da niko ne očekuje da ga pozovem dase vidimo, da nniko ne zavisi na bilo koji način od mene. Taj osećaj obaveze me ubija... u pojam. I ne, ne volim da se držim za ruke, volik da hodam opušteno ulicom, bez osećaja sputavanja i usporavanja. Ponekad volim kad se zagrlimo dok hodamo, to je nekako lepo. Ali ponekad. Volim i da zagrlim čoveka, ali kad mi dodje da nekog zagrlim zbog nečega, zato što mi je taj neko nedostajao jer ga nisam videla dugo, zato što sam odjednom osetila veliku dozu ljubavi ili "dragoće" prema tom nekom, pa moram da je podelim sa tim nekim. E sad... volim da se ljubim... ali ni to uvek. A i maza sam... kad mi tako dodje. 

Još uvek nisam tip za veze. Brine me to... da li je to samo još uvek tako, i nekada ću postati tip za veze? Ili ako nisam sada, dok sam još (relativno) mlada, tip za veze, da li to znači da nikada neću ni biti?

Kažu, sve je lako kad si mlad i što si stariji to si čudniji i probirljiviji po pitanju svega. Po toj logici - I'm doomed. 

Ili sam samo - romantically challenged? 

http://www.youtube.com/watch?v=Ap2B8Th7Xp8&NR=1