Iako sam proslavila apsolviranje pre nekih nedelju dana, tek sad nađoh za shodno, a nađoh i vremena da ispišem utiske. I to radim samo zato što želim da podelim sa što više ljudi svoje utiske, želim da što više ljudi zna da je to verovatno bilo jedno od najboljih apsolventskih večeri u istoriji istih. Mada... pretpostavljam da svaki Ciganin hvali svoga konja, pa tako i ja. :)

Šalu i narodne mudrosti na stranu, stvarno je bilo neponovljivo! Počev od ekipe, jer sam se još jednom uverila da oko sebe imam sjajne ljude, čak i oni neki izuzeci koji su se večito izdvajali iz ovih ili onih razloga su te večeri bili neverovatni. Meni je bitno bilo da su tu oko mene oni koji su mi postali najbliži za ove četiri godine. I bili su. I najomiljeniji profesor i najomiljeniji asistent. I šta ćeš više. Muzika je bila, prosto rečeno, fenomenalna. Od Mala Vida, preko Rundekove Apokalipse, do Wish You Were Here... I svaka pesma je pokretala na igru, ples, pevanje (a ponekad i dranje iz sveg glasa)... Grljenje, seta što se rastajemo i što više neće biti isto. Ipak je to cela jedna epoha naših života koja se završava. Nedostajaće mi ti ljudi.

Kad je krenulo da se pije, bilo je jako interesantno. Pogotovo što se nakon nekoliko čaša, čašica, ili flaša, centar za memoriju nekako čudno ponaša. Svi znamo da je bilo veselo. Svi znamo da smo se super proveli. Ali... odakle flaša Rozea u mojim rukama dok smo se taksijem vraćali u grad? Hmmm... I šta se kog đavola dešavalo na after-party na keju?

Sutradan se jedva ustalo. Čak mislim da smo i dalje bile pijane, jer smo se teturale po stanu kao prvoklasne alkoholičarke. Prvo je moja najbolja drugarica/cimerka/koleginica S. vrisnula kad me je videla jer nisam skinula šminku, pa se ista razmazala do pola moje face. To smo sredili, pa smo seli za moćni Facebook gde su već bile postavljene slike i slike... od kojih se za pola njh nismo sećale kako su nastale.

Eto, tome služe fotografije. Da ti, kad se napiješ i fenomenalno provedeš sa drugarima, pomognu da se prisetiš bar nekih detalja. A nekih se ipak i ne prisetiš.

Slika: S., naš omiljeni asistent D. i ja. Kezimo se, ja s jedne, S. s druge strane, a D. između nas i iz nekog razloga deluje uplašeno. "Kad je ovo uslikano?!" - "Nemam pojma."

Slika: Kolega (i naš pratilac, kako volimo da kažemo) P. koji slika, S. i ja na zadnjem sedištu taksija, pomenuta flaša Rozea viri iz mojih ruku. Iz aviona se vidi da nam nisu sve na broju... Te se pa tek ne sećam. 

"S.! Kad si se slikala sa profesorkinim sinom?!" - "Molim?!?!?! Šta bre sa prof..." (Vidi sliku i prenerazi se.) Par dana kasnije koleginica priča: "Znaš li ti, S., da si me bar pet puta pitala da li znam ko je to, i da sam ti ja svaki put odgovarala da ne znam i ti si mi svaki put objašnjavala da je to profesorkin sin.." Pijana posla. 

Priča ide još dalje, ali uglavnom se dobrih 60% slika ne sećamo... Zamislite, čak smo i danas otkrile tri nove slike za čije postojanje nismo znale. Nismo ni slutile! 

Eh, mladost - ludost. Bilo je veselo. Bilo je divno. Znam da sam sve vreme imala kez na svom licu, čak i sutradan kad sam se otreznila (mada, diskutabilno je da li sam bila trezna i sutradan). Bilo je toliko lepo da me i sada čini neverovatno srećnom kad se setim te večeri. 

Problem je u tome... Negde oko 6h ujutru, kad je zasijalo sunce i kad smo napokon krenuli kućama sa keja, svratili smo u pekaru da jedemo. Ja još uvek ne znam šta sam kupila i jela tog jutra...  

A drugarici iz srednje škole sam poslala poruku negde oko 4h ujutru. Išla je od prilike ovako: "Aelo, ja imam apsolveventsko. Vidimo 7ei ako moyes." Inače, drugarica se zove Jela. Pa vi sad vidite. Moglo je da bude i gore. 

Život... Nije lak, zar ne? Do sad nam je još i bilo jednostavnije. Ali, uskoro... uskoro ćemo diplomirati, a onda kreću neke ozbiljne stvari. Onda se moramo odlučiti na koju stranu sveta. To je ona raskrsnica od koje sam ceo život strahovala - da li ću napraviti dobru odluku ili ne. A ove četiri godine prošle kao četiri uzdaha i izdaha. Mislili smo da će trajati, ne zauvek, ali bar duže. Bilo je divnih trenutaka. Bilo je ružnih trenutaka. Bilo je smeha i žurki. Bilo je svađa i neslaganja. Zbližavanja i udaljavanja. Haosa i jurnjave da se završe obaveze. Lenjih popodneva, ispijanja piva na keju i pravljenja žurki. I sve smo to prošli zajedno, imajući jedni druge za oslonac i podršku. I pomoć. Stekla sam par prijatelja za ceo život. I neverovatno sam srećna i bogata zbog toga.

A i uvek ćemo imati ovo naše apsolveVEntsko da ga se sećamo... ili ne sećamo... :) Ali, sećaćemo se bar osećaja, ako ništa drugo - i to je dovoljno.

I za kraj ovog posta, citat koji je moto naše generacije:

"It was the best of times, it was the worst of times, it was the age of wisdom, it was the age of foolishness, it was the epoch of belief, it was the epoch of incredulity, it was the season of Light, it was the season of Darkness, it was the spring of hope, it was the winter of despair, we had everything before us, we had nothing before us, we were all going direct to heaven, we were all going direct the other way - in short, the period was so far like the present period, that some of its noisiest authorities insisted on its being received, for good or for evil, in the superlative degree of comparison only." (-Charles Dickens, "A Tale of Two Cities")