Eto. Dobih posao. Sad se češem po glavi i pitam se - a šta sad treba da radim? Osim, naravno, da ustajem svako jutro, idem na posao, radim tamo šta treba, a za šta se "nesum čkolovala".... No, dobro. Kad se setim koliko ljudi bi ubilo za bilo kakav posao, zahvalna sam. Pogotovo što ću imati redovnu i ne tako lošu platu. Sa ostalim stvarčicama ću se već pomiriti nekako. Mogu ja to.
Sad... pa, sad se navikavam na ideju da nisam besposleni apsolvent više, da ne mogu da ostajem uveče besciljno budna do 1h, 2h, 3h... Da ne mogu da spavam do 10h, 11h, ili čak 12h. Da moram da upotrebljavam fraze kao što je npr. "radni dan". Hmmmm... A da! Da sam sad - kao - ozbiljna i odgovorna devojčica, i tako te dosadne, odrasle stvari iz monotonog, dosadnog, odraslog sveta.
Međutim, pošto sam ja ipak ja, i ne bih bila ja da nisam ja, sklopila sam pakt sa mojim đavolkom sa ramena: bićemo ozbiljni od 8 do 16 svakog radnog dana, a bićemo sasvim svoji u ostalim terminima. A vikend! Vikend je rezervisam samo za nas! I naše ludorije... Mališa i ja ćemo ostati buntovnici do kraja, samo latentni, da niko ne zna. Hi hi hi...
Praznici nam stižu.... :)
P.S. Svim Katolicima želim srećan Božić od mene i đavolka. I nadrndane mace, naravno.
Jesam još mlada, ali nekako mi se čini da je u zadnje vreme
sve više onih koji ne veruju u Boga. Ili se nekada nije ni pričalo o tome
toliko, možda zato što se nije smelo, a bio je tu i taj period Komunizma, kad
se pa nije smelo pričati o religiji. Nakon svega toga, desio se
"religiozni bum" i odjednom se pojavio ogroman broj ljudi koji odlaze
redovno u crkvu, i ogroman broj ljudi koji javno priznaju da nisu vernici. I ja
spadam u tu statistiku onih nereligioznih, nešto što sam shvatila nakon dugog
razmišljanja, preispitivanja, odricanja i vraćanja, i ponovo odricanja. I nije
bilo nimalo lako. Zato ne volim kad neko ko me i ne zna odmah hoće da krene u
svetu misiju preobraćanja, kao da je to nešto što sam prosto odlučila preko
noći, zato što mi odlično ide uz novi kaput i ove zime se to nosi. Ali, u
svakom slučaju, nikada sebe ne bih mogla nazvati ateistom i ne razumem ljude
koji tako olako koriste tu reč da okarakterišu sebe.
Kao ateista, znači da negiraš svako verovanje u postojanje
energije koja je veća i jača od tebe. Pitanje je da li bilo ko može u pravom
smislu te reči biti ateista, a ako može, meni se to nekako čini usamljenim i
praznim. Pomalo tužnim. Jer ako ne veruješ u nešto, bilo što, koju svrhu tvoj
život onda ima?
Na primer, ja... ja verujem u Ljubav. Iskreno, ne znam odakle
mi hrabrosti da i dalje verujem tvrdoglavo i uporno. Bila sam svedok
slučajevima gde je krenulo sve kao dobra i lepa ideja, a završilo se kao noćna
mora. Ili se uopšte nije ni završilo, nego se pretvorilo u ružno, ogromno,
dlakavo čudovište koje dalje nastavlja da diše i reži iz godine u godinu.
Zaista, jako je malo parova koje znam da su skladni, da žive u harmoniji i
ljubavi, koji nisu bajkovito savršeni, već normalno savršeni, sa svim manama,
svađama, problemima. Ali na kraju dana, kada prežive sve trzavice, ti ljudi se
vole.
Na žalost po mene, veliki je broj parova koji su na mene
ostavljali suprotan utisak tokom godina i kroz odrastanje, i sada kada sam već
odrasla. Pomisliš, eto oni su savršeni, imaju svoj svet, čine jedno drugo
srećnim, i to je sasvim dovoljno. A onda sutradan saznaš kako ona njega vara sa
najboljim drugom, on nju sa sestrom od tetke, ili je mlati na dnevnoj bazi, ili
ga ona koristi zato što je bogat i glup. Saznaš kako nema tu ni trunke
iskrenosti, ni trunke osećanja, ni strasti, kako nema ničega, samo ogromna crna
praznina koja zjapi i preti da te proguta u svoje crnilo, da više nikada ne
uspeš da progledaš.
Uprkos svemu tome, ja ipak verujem. Verujem da ću biti
srećna, verujem da ću sa nekim spadati u te ljude koji su uspeli da pronađu
jedno drugo. Verujem da ću voleti svim srcem, punim plućima, celim bićem i
telom, i da ću isto to dobiti zauzvrat. Verujem da će među nama biti strasti,
one lude strasti zbog koje vredi i živeti i umreti. Verujem da ću ga upoznati,
a možda već i jesam, samo ne znam da je to on. Verujem da i on veruje i da
čeka, da kao i ja ne prihvata da se zadovolji malim i nedovoljnim stvarima, da
zna koliko zaslužuje i da to uporno traži, jer manje od toga nije vredno truda, jer manje od toga ne ispunjuje, ne čini srećnim ni zadovoljnim, ne čini kompletnim.
Verujem da ćemo se jednom, u svom tom traženju, pronaći.
(Ili ćemo se mimoići, i živeti sami do kraja naših života. On
negde u Sibiru, čuvaće čopor divljih pasa, nosiće one bunde, kao Eskimci, kod
kojih se vide samo oči, zelene, setne, čvrstog pogleda čoveka koji zna šta
hoće. Ja ću negde u Kanadi, u nekom od onih njihovih seoceta, čuvati čopor
mačaka, svaka će imati ime i svaka će podsećati na mene karakterom; grejaće me u ledenim i
dugim zimama i s vremena na vreme ću tugaljivo pogledati kroz prozor u nebo
puno zvezda i pitaću se da li ih on tamo negde posmatra.)
Verujem, dakle, u Ljubav. Verujem da ću je pronaći. Znam da
hoću.
I ne smem, nikako ne smem dopustiti sebi da prestanem da verujem. Ili da dozvolim nekom da me ubedi da ne postoji. Postoji, mora da postoji. Jer ako ne postoji, ja u tom slučaju... ja... nemam ništa.
"Mislim da bi trebalo da izmisle novu reč. Reč koja bi opisala onaj trenutak pre nego što poljubiš nekog. Mislim da je osećaj kao... kad ptica odluči da može da leti."
"Svakog jutra u Africi probudi se gazela, i zna da mora trčati brže od najbržeg lava da ne bi bila zaklana.
Svakog jutra u Africi probudi se lav, i zna da mora trčati brže od najsporije gazele da ne bi umro od gladi.
Nije važno da li si gazela ili lav.
Kad svane zora, bolje da odmah počneš da trčiš." (Afrička poslovica)
Svakog jutra, kada započne novi dan, započinje i nova borba. Oni koji se ne plaše slobode - imaće je. Oni koji se ne plaše života - živeće ga.
Ne, nisam obična. Ne, ne plašim se da udahnem vazduh punim plućima i da ga izdahnem tako da sve huči. Ne plašim se da živim život i to onako kako se meni sviđa. Ne plašim se da imam drugačije mišljenje i stav od većine, i ne plašim se da ga kažem naglas i stanem iza njega nepomično, kao stena. Zato me ne vole oni koji stavljaju znak jednakosti između života i rutine, zato me ne vole oni sa uskim umovima. Činim da se osećaju nelagodno, uplašeno.
Kad krv moja slovenska, vrela, pomešana sa turskom, zaigra u mojim venama, plašim ih. Plašim ih zato što sam živa. Zato što ne gutam šta mi se gura u usta, zato što ne prihvatam sve zdravo za gotovo. Zato što gledam istinu u oči. Zato što je prihvatam, ne poričem je. Zato što se borim.
Kako bi bilo da napraviš korak napred? Ne sada? A kada onda?
Prestani da hodaš u krug. Ne budi kukavica. Preleti iznad kukavičjeg gnezda i odleti u život. Surov je. Ali je prelep.
Kad se uskomeša... sve u tebi. Uzvrpolji se, krene da bruji, da zuji, da se sudara, unezveri se. Misliš, razmišljaš, prevrćeš po glavi događaje, uspomene, poglede, osmehe, reči, dodire, poljupce... Pa se setiš, svaki put kad mu nešto pričaš, kako se uozbilji i pažljivo sluša, kao da mu otkrivaš tajnu o postanku sveta. Setiš se kako si se budila uz njega ujutru, sa njegovim rukama oko sebe koje te stežu i privlače još jače ka njemu ako se bar malo mrdneš. Pa onda kako hodate ulicom, i u jednom trenutku njegova ruka uzme u sebe tvoju, a tebi se osmeh razlije po licu kad shvatiš da je njegova ruka tražila tvoju. Srce ti puno. Ne odvaja ti se. Setiš se kako su te žmarci prolazili kad god te dodirne ili poljubi. Oni pakleni poljupci po vratu od kojih izgubiš pamet... Setiš se tog prokletog mladeža na njegovoj usni koji je tako jedinstven i neponovljiv i najlepši u tvom svetu. Prosto ne postoji drugi i tačka.
Komeša se... komeša...
...i shvatiš - koliko ti strašno nedostaje to biće, to jedno jedino biće od svih mogućih koje znaš. Samo jedno jednino biće koje te može načiniti beskrajno srećnom i večito nasmejanom. Kao što su negde rekli: "Šest milijardi ljudi na svetu, šest milijardi duša. Ali nekad, potrebna vam je samo jedna." I dovoljna, što se mene tiče.
Mi kažemo: "Daleko od očiju - daleko od srca." I ovde odbijam da budem Srpkinja i biram da budem Engleskinja, jer mi se njihova verzija više sviđa: "Absence makes the heart grow fonder."
Retko se žalim. Ali evo, iskoristiću pogodnosti bloga i internet dnevnika, dozvoliću sebi na tren da budem sebična i istrućam svoje muke, dobri ljudi. Takav mi je dan, takav trenutak naišao, takav mi horoskop možda. Ko bi znao. Sve u svemu, uz Morisonov blagi, umirujući glas koji mi poručuje da sam "lost little girl" (Doorsi tako prijaju ponekad) i uz cigaretu (kad sam uopšte počela sa tom gadnom navikom? kažu, poskupeće uskoro, i treba) pišem redak po redak... Avaj!
Moram uz blagu ironiju da pišem, ne mogu preozbiljno da shvatim. Ipak je samo fakultet u pitanju. I ispiti. Ah, ti ispiti kojima nikad kraja! A obećala sam sebi da se neću stresirati ovoliko. Sve dok... sve dok ne naiđe ova prokleta blokada, kad učim i čitam i učim i čitam i učim i čitam i... pa, shvatate već, a ono nikako ne ulazi u glavu. Kao da mi je mozak zatvoren - radovi na putu, molim lepo. I tako već mesecima.
Kažu, svakom studentu naiđe, makar jednom. Kažu, dobro je što mi je sad naišlo, na kraju studija, dobro je da nije ranije, pre godinu, dve. Ali, ubija me. Prvo, počinjem da se osećam nesposobno. Drugo, prevlađuje u meni osećaj krajnje panike i beznađa. Gubim se, osećam se kao da sam se uplela u neku nevidljivu mrežu i koprcam se, ali se samo još više uplićem i uporno ostajem zarobljena.
Počinjem da se pitam da mi nije možda sav onaj alkohol iz ranijih blesavih dana popio pamet i ubio sive ćelije. Pa se setim da znam prave, ortodoksne pijanice, alkoholičare do srži, koji mlate sve 10-ke. Ja, evo, trezna, pa izvlačim sve neke šugave 6-ice, 7-ice, a i 5-ice sve češće, boga mu. Pa ne znam da li i ja da počnem da se rasturam od alkohola, možda mi i krene...
A tata kaže "Opustila si se, ne učiš dovoljno, ražmišljaš o ko zna čemu umesto da se skoncetrišeš na učenje." A ja uzalud pokušavam da mu objasnim i dočaram da samo o fakultetu i razmišljam, da sam sve sem opuštena, da učim ali ne ide, da legnem uveče i vrtim se po krevetu satima jer ne mogu da se uspavam. Osim ako ne gucnem svemoćni Bromazepam (ili bromić-zepić, kako mu ja tepam). Što je daleko od zdravog, znam ja to, imam 22 godine, ne trebalo da u mojoj mladosti i njenim najlepšim godinama postoji lek kojem tepam, pobogu!
I tako, eto, koprcam se, dođe mi iz kože da iskočim, a znam da bi mi bolje krenulo da se ne opterećujem toliko, ali ne-opterećivanje mi nikako ne polazi za rukom. Uf... Još malo... Još malo... Još malo... Još malo...
Dobar dan, dobri ljudi, smorih i sebe, a još više i vas. Nego, eto, dođe čoveku ponekad.
Da mi je neko pričao da ću sa svoje nepune 23 godine jednog sunčanog i neverovatno vrelog jutra stajati na portirnici jedne firme i izgovarati reči: "Dobar dan, ja sam došla na razgovor za posao"... rekla bih mu, od reči do reči: "Ma daj, brate, ne lupaj, nego kaži mi na čemu si, hoću i ja malo." Ali život ima čudne preokrete.
Pre dve-tri nedelje sam se spremala ceo dan, sređivala kosu polako, sa uživanjem stavljala jaku šminku na svoje okice, pravila od svojih trepavica dramu, nokte lakirala u tamno crveno, da bih na kraju dana obukla svoju crno-crvenu haljinicu uz neverovatno lepe sandalice u koje sam zaljubljena, a koje liče na one koje Keri Bredšo nosi u epizodi kada se Miranda porađa - samo što su moje crne - i tako spremna, krenula sam sa svojim društvom u noć da ludujem do zore i dočekam izlazak sunca.
A onda odjednom - ovo! Poslala svoj cv čisto probe radi, sutradan me već pozvali, da bi mi zakazali intervju za dan posle. A onda, juče ujutru, pantalone, košulja, pa čak i cipele na štiklicu, kosa uredno ispeglana, diskretne minđuše, diskretan lak na noktima, šminka takođe - diskretna. Torba koja nije u mom stilu, deluje ozbiljno. Ma cela sam delovala kao ne-ja. Usput grabim kafu za poneti, sedam na bus i pravac moj rodni grad na razgovor.
Dočekala su me dvojica prijatnih momaka, jedan koji mi se odmah pohvalio time da mi je kolega jer je završio moj fakultet (pre nekih desetak godina, rekla bih), i drugi, nešto mlađi, koji me gledao nekako blentavo i pritom je moj potencijani šef. Onda su krenula pitanja i pitanja. Kad god bi mi odgovor bio pogrešan, znala sam to prekasno - onog trenutka kad sam ga već izgovorila. A imala sam dosta pogrešnih odgovora... Na primer, sigurno nije dobro kada na pitanje "Gde sebe vidite za dve godine?" odgovoriš sa: "U inostranstvu, na nekim master studijama." Samo bi mi u mozgu vrisnulo jedno Homerovo "D'oh!". I: "Ćurko, laži!"
Najgore od svega je što te sve vreme gledaju sa nekim blagim "ti si retard" osmehom. I nešto piskaraju. Pa se naravno zbunim čim vidim da hemijska olovka kreće ka papiru. Osećala sam se kao da sam sat vremena pre toga bila bezbedna u svom obdaništu, a onda me neki dušmanin izgurao odatle i naredio mi da se pravim ozbiljna. "Koju biste poziciju voleli da imate u HR timu?" Pozicije?! Kakve pozicije?! Sve što ja znam o HR-u jeste da se tu uglavnom zapošljavaju jezičare, kao ja, i psiholozi.. a, da, i poneki pravnik. I tako, crna ja, naklapam nešto, a kakav crni HR, ja u torbi krijumčarim drame i eseje da ih čitam u autobusu! A da se ja ipak vratim onome što jedino znam u životu, hm?
Poslednje pitanje je bilo "Znači, ti planiraš i da radiš, diplomiraš u roku od tri meseca i još pokreneš kulturni centar?", ali onako, uz sarkastičan osmeh. A ja ne volim kad neko misli da ja nešto ne mogu da postignem. Pa sam ih zato pogledala sa visine, uz iznendani nalet neverovatne količine samopouzdanja i mirnoće, i rekla uz blaženi osmejak: "Zašto da ne?". Malo mi je falilo da im namignem u tom trenutku, života mi!
Nakon dvadesetak minuta i čuvenog "Zašto da ne?", ustala sam, stisnula ruku jako i jednom i drugom, i moja košulja i ja, i moj Ibzen i Šo koji su poslušno ćutali u mojoj fensi torbi, smo im rekli "Prijatno" sa sve klepetom mojih štiklica. Pa kako bude. Bar sam svratila do kuće mi da vidim roditelja mog, brata mi i mačke i mačiće. Ako ni zbog čeg drugog, vredelo je zbog toga.
Iako sam proslavila apsolviranje pre nekih nedelju dana, tek sad nađoh za shodno, a nađoh i vremena da ispišem utiske. I to radim samo zato što želim da podelim sa što više ljudi svoje utiske, želim da što više ljudi zna da je to verovatno bilo jedno od najboljih apsolventskih večeri u istoriji istih. Mada... pretpostavljam da svaki Ciganin hvali svoga konja, pa tako i ja. :)
Šalu i narodne mudrosti na stranu, stvarno je bilo neponovljivo! Počev od ekipe, jer sam se još jednom uverila da oko sebe imam sjajne ljude, čak i oni neki izuzeci koji su se večito izdvajali iz ovih ili onih razloga su te večeri bili neverovatni. Meni je bitno bilo da su tu oko mene oni koji su mi postali najbliži za ove četiri godine. I bili su. I najomiljeniji profesor i najomiljeniji asistent. I šta ćeš više. Muzika je bila, prosto rečeno, fenomenalna. Od Mala Vida, preko Rundekove Apokalipse, do Wish You Were Here... I svaka pesma je pokretala na igru, ples, pevanje (a ponekad i dranje iz sveg glasa)... Grljenje, seta što se rastajemo i što više neće biti isto. Ipak je to cela jedna epoha naših života koja se završava. Nedostajaće mi ti ljudi.
Kad je krenulo da se pije, bilo je jako interesantno. Pogotovo što se nakon nekoliko čaša, čašica, ili flaša, centar za memoriju nekako čudno ponaša. Svi znamo da je bilo veselo. Svi znamo da smo se super proveli. Ali... odakle flaša Rozea u mojim rukama dok smo se taksijem vraćali u grad? Hmmm... I šta se kog đavola dešavalo na after-party na keju?
Sutradan se jedva ustalo. Čak mislim da smo i dalje bile pijane, jer smo se teturale po stanu kao prvoklasne alkoholičarke. Prvo je moja najbolja drugarica/cimerka/koleginica S. vrisnula kad me je videla jer nisam skinula šminku, pa se ista razmazala do pola moje face. To smo sredili, pa smo seli za moćni Facebook gde su već bile postavljene slike i slike... od kojih se za pola njh nismo sećale kako su nastale.
Eto, tome služe fotografije. Da ti, kad se napiješ i fenomenalno provedeš sa drugarima, pomognu da se prisetiš bar nekih detalja. A nekih se ipak i ne prisetiš.
Slika: S., naš omiljeni asistent D. i ja. Kezimo se, ja s jedne, S. s druge strane, a D. između nas i iz nekog razloga deluje uplašeno. "Kad je ovo uslikano?!" - "Nemam pojma."
Slika: Kolega (i naš pratilac, kako volimo da kažemo) P. koji slika, S. i ja na zadnjem sedištu taksija, pomenuta flaša Rozea viri iz mojih ruku. Iz aviona se vidi da nam nisu sve na broju... Te se pa tek ne sećam.
"S.! Kad si se slikala sa profesorkinim sinom?!" - "Molim?!?!?! Šta bre sa prof..." (Vidi sliku i prenerazi se.) Par dana kasnije koleginica priča: "Znaš li ti, S., da si me bar pet puta pitala da li znam ko je to, i da sam ti ja svaki put odgovarala da ne znam i ti si mi svaki put objašnjavala da je to profesorkin sin.." Pijana posla.
Priča ide još dalje, ali uglavnom se dobrih 60% slika ne sećamo... Zamislite, čak smo i danas otkrile tri nove slike za čije postojanje nismo znale. Nismo ni slutile!
Eh, mladost - ludost. Bilo je veselo. Bilo je divno. Znam da sam sve vreme imala kez na svom licu, čak i sutradan kad sam se otreznila (mada, diskutabilno je da li sam bila trezna i sutradan). Bilo je toliko lepo da me i sada čini neverovatno srećnom kad se setim te večeri.
Problem je u tome... Negde oko 6h ujutru, kad je zasijalo sunce i kad smo napokon krenuli kućama sa keja, svratili smo u pekaru da jedemo. Ja još uvek ne znam šta sam kupila i jela tog jutra...
A drugarici iz srednje škole sam poslala poruku negde oko 4h ujutru. Išla je od prilike ovako: "Aelo, ja imam apsolveventsko. Vidimo 7ei ako moyes." Inače, drugarica se zove Jela. Pa vi sad vidite. Moglo je da bude i gore.
Život... Nije lak, zar ne? Do sad nam je još i bilo jednostavnije. Ali, uskoro... uskoro ćemo diplomirati, a onda kreću neke ozbiljne stvari. Onda se moramo odlučiti na koju stranu sveta. To je ona raskrsnica od koje sam ceo život strahovala - da li ću napraviti dobru odluku ili ne. A ove četiri godine prošle kao četiri uzdaha i izdaha. Mislili smo da će trajati, ne zauvek, ali bar duže. Bilo je divnih trenutaka. Bilo je ružnih trenutaka. Bilo je smeha i žurki. Bilo je svađa i neslaganja. Zbližavanja i udaljavanja. Haosa i jurnjave da se završe obaveze. Lenjih popodneva, ispijanja piva na keju i pravljenja žurki. I sve smo to prošli zajedno, imajući jedni druge za oslonac i podršku. I pomoć. Stekla sam par prijatelja za ceo život. I neverovatno sam srećna i bogata zbog toga.
A i uvek ćemo imati ovo naše apsolveVEntsko da ga se sećamo... ili ne sećamo... :) Ali, sećaćemo se bar osećaja, ako ništa drugo - i to je dovoljno.
I za kraj ovog posta, citat koji je moto naše generacije:
"It was the best of times, it was the worst of times, it was the age of wisdom, it was the age of foolishness, it was the epoch of belief, it was the epoch of incredulity, it was the season of Light, it was the season of Darkness, it was the spring of hope, it was the winter of despair, we had everything before us, we had nothing before us, we were all going direct to heaven, we were all going direct the other way - in short, the period was so far like the present period, that some of its noisiest authorities insisted on its being received, for good or for evil, in the superlative degree of comparison only." (-Charles Dickens, "A Tale of Two Cities")
Danas sam doputovala kući na produženi vikend. Kao ono Selma kad putuje na fakultet, samo što sam ja putovala sa fakulteta. Poslednjih dana sam u nekom blagom psihičkom rastrojstvu, pa sam skontala kako će me boravak u domu momu rehabilitovati i vratiti u neku relativnu, svima diskutabilnu, normalu.
Dok sam na matičnoj mi stanici sedela sa torbom sa jedne strane, rancem sa druge, čekajući brata da dođe po mene i odveze me kući, razmišljala sam o nadolazećoj apsolventskoj večeri i šta mi je još potrebno da bih te posebne večeri izgledala iole pristojno, mozgala gde ću naći preko potreban novac za te sitnice koje mi duša ište i za kojima vapi i pati, besnela na moje što mi nisu od neke finansijske pomoći (ali zato jesu od spiritualne), desilo se nešto što je još jednom prodrmalo moj i onako krhak svet.
Naime... Stanicom je prošetala jedna Ciganka u ranim pedesetim godinama, ili bar tako pretpostavljam. Samo je prošetala, nonšalantno, u svojoj podrpanoj odeći, nijedan deo se nije slagao sa ostalim delovima, niti boja sa bojom. Prošetala jednom na tamo, jednom na ovamo, i proučila pogledom nas sve koji smo sedeli tamo i čekali - nešto. Oh, da, primetila sam odmah da nosi cipele koje su joj bar za 6-7 broja veće. Na to sam se nekako navikla, jer stalno viđam. Ali onda sam malo bolje obratila pažnju... jedna cipela je bila obična, drvosečarska braon polu-čizma; druga je bila neka tamno-crvena polu-duboka cipela. Prva reakcija - gomila suza u očima. Mislim da sam mogla da čujem sopstveno srce kako mi se cepa. Ja sedim tu, naklapam sama sa sobom o nekim glupim haljinicama i cipelicama, sa ovakvim ili onakvim minđušama! Žena nema ni iste cipele koje bi mogla da obuje, pa makar i bilo divovske u odnosu na njenu malu nogu!
Podigla sam pogled. Tako ponosno je šetala svoj outfit autobuskom stanicom, da se moja tuga vremenom pretvorila u divljenje. Pogledala sam u ljude oko sebe, izašla izvan svog tela pa i na sebe pogledala prekorno... i palo mi je na pamet da je ta žena verovatno najnormalnije i najčovečnije ljudsko biće od svih prisutnih. Mi smo oni koji smo ludi.
Mada možda tako deluje, ne, neću pričati o veš mašini. Niti bilo čemu sličnom.
Često razmišljam o tome kuda ide ova zemlja, mala, klonula Srbija na brdovitom Balkanu. I kuda mi idemo zajedno s njom. Kad pogledam ljude oko sebe i stanje moje fizičke okoline, rekla bih da idemo u - propast.
Hajde da se fokusiram na ljude. Posmatrajući mlade oko mene (uključujući i sebe), primetila sam da polako ali sigurno ludimo. I Kad kažem da ludimo, stvarno mislim da LUDIMO. Ko zna šta znači kad je neko "azdisao", njemu/njoj bi onda trebalo sve da bude jasno. Svaki dan se svede na isto. Svaki izlazak u grad se svede na isto. Svi razgovori se vrte oko istih tema. Čisto beznadje. Dani i noći nam postaju nekako prazni, a i mi sa njima postajemo prazni iznutra. Postajemo besni. Postajemo nezadovoljni jer nam ne uspeva da se zadovoljimo sa ovim što imamo. Treba nam više. I kad kažem "više", da se razumemo, ne treba nama ne znam šta. Treba nam samo normalan život, znate ono - da ne razmišljaš da li ćeš imati za jedno ili dva piva te večeri, da li ćeš možda da ogladniš negde oko ponoći, pa da ipak popiješ samo jedno pivo da bi imao čime da kupiš hranu, da li ćeš imati da odes na sladoled sutra, a prekosutra na kafu. I to su samo neke sitnice. Šta je sa odećom, sa obućom? Evo, 1. septembar se bliži, a ubrzo i 1./15. oktobar - pomrčina za studente jer treba da puknu ogromne pare na knjige. Pa onda, da li ćeš prekrcati taj mesec, da li ćeš imati šta da jedeš do kraja meseca, da li ćeš moći da platiš račune i kiriju na vreme, da li ćeš moći da izdvojiš novac za koji izlazak u grad, jer opet, mlad si, i želiš, a i trebalo bi da se zabavljaš - dok si mlad, posle je već kasno... Uf, listi nema kraja, čini mi se.
A onda, tu je i pitanje posla. Gde da radiš? Sutra uzimaš diplomu u ruke i šta ćeš uraditi sa njom? Svestan si da roditelji ne mogu večito da te izdržavaju, ne zato što neće, već zato što nemaju. I to te ubija, cepa te iznutra, gledaš svoj život kako se odvija i kako ne možeš nikako da pomogneš ni samom sebi, ni ljudima koje voliš.
A svestan si i toga da ti se i sa tom diplomom može desiti da završiš kao konobar u kafiću, radnik u proizvodnji u nekoj fabrici, čistačica negde, i to možda baš na tom istom fakultetu na kojem si ponosno uzela svoju teško zarađenu diplomu pre nekog vremena (a i za te poslove ti je potrebna ili luda sreća.. ili veza).
Tuga. Rasulo. A da ne pominjemo koliko mladih ima koji nisu nogom kročili u inostranstvo, i to neko najbliže. Letenje avionom je već science fiction.
Gledam i matore. Ni oni nisu u boljem stanju. Mnogi su izgubili poslove, moj tata među njima. Sad, čovek sa svojih 59 godina - kažu, još mlad za penziju, a isuviše star da bi ga zaposlili. A koliko takvih primera ima? Ne znam da li želim da znam. Prokleta zemlja.
"Ovo je zemlja za nas" - Milane, mislim da si se malkice zeznuo...
A onda, tu je i taj problem "Beogradizacije" (sorry Beograđanima, ništa lično, a morate se složiti da je to naša realnost). Provincije koje propadaju, Beograd koji se uzdiže, Begrad kojem je "potrebna još jedna sigurna kuća", i provincije kojima, bar po mišljenju naših državnika, ne treba ništa. Ma, taman posla, mi živimo od vazduha...
Ljudi su ogorčeni, kako i neće biti? Besni, depresivni, srčani bolesnici, pod lekovima... Muka mi je kad vidim te lekove, prokleta hemija. Muka mi je od ove svakodnevnice koja već postaje prenaporna za sve, nebitno bio mlad ili star, postaje neizdrživo.
Zar ne beše da će se kraljević Marko dići iz mrtvih da pomogne Srbiji u nevolji? E, pa, Marko, Srbi kukaju i mole i plaču, grizu i grebu, čupaju kose sebi... A gde si ti u svemu tome?
