Hm... Nisam pisala toliko dugo da više ne znam imam li prava da se vratim na ovo staro mesto. Dobro je da sam lozinku upamtila, inače bih samo mogla da izguglam svoj stari blog i čitam ga kao što ga čitaju stranci.
Od kada sam poslednji put pisala, desilo se sledeće: dobila sam posao na određeno (godinu dana), tih godinu dana je prošlo; diplomirala sam na osnovnim studijama, sada sam upala u još veće ropstvo zvano master studije. Kad se setim da ima ljudi koji ne mogu sebi da priušte ni pristojnu srednju školu, ne žalim se. Ali da nije igra, nije igra.
Posla nema. To je ono što najviše oduzima energiju. Finansije, nemanje istih, a potraživanja sa svih strana. Klasika. Kao i kod svakog prosečnog stanovnika ove zemlje.
Šalim se. Ne žurim. 'Oću polako. Ali svi bi nešto da žure. Šta se desilo sa onim... zaljubljivanjem? Da ti neko dozvoli da se zaljubiš u njega/nju, da ga/je upoznaš, pa tek onda sve ostalo.
Ali, eto. Danas sve nešto preko reda. Svi bi sve preko reda. Ili sam ja previše tradicionalna i patrijarhalno vaspitana. A baš sam smatrala sebe liberalnom osobom.
Eto. Dobih posao. Sad se češem po glavi i pitam se - a šta sad treba da radim? Osim, naravno, da ustajem svako jutro, idem na posao, radim tamo šta treba, a za šta se "nesum čkolovala".... No, dobro. Kad se setim koliko ljudi bi ubilo za bilo kakav posao, zahvalna sam. Pogotovo što ću imati redovnu i ne tako lošu platu. Sa ostalim stvarčicama ću se već pomiriti nekako. Mogu ja to.
Sad... pa, sad se navikavam na ideju da nisam besposleni apsolvent više, da ne mogu da ostajem uveče besciljno budna do 1h, 2h, 3h... Da ne mogu da spavam do 10h, 11h, ili čak 12h. Da moram da upotrebljavam fraze kao što je npr. "radni dan". Hmmmm... A da! Da sam sad - kao - ozbiljna i odgovorna devojčica, i tako te dosadne, odrasle stvari iz monotonog, dosadnog, odraslog sveta.
Međutim, pošto sam ja ipak ja, i ne bih bila ja da nisam ja, sklopila sam pakt sa mojim đavolkom sa ramena: bićemo ozbiljni od 8 do 16 svakog radnog dana, a bićemo sasvim svoji u ostalim terminima. A vikend! Vikend je rezervisam samo za nas! I naše ludorije... Mališa i ja ćemo ostati buntovnici do kraja, samo latentni, da niko ne zna. Hi hi hi...
Praznici nam stižu.... :)
P.S. Svim Katolicima želim srećan Božić od mene i đavolka. I nadrndane mace, naravno.
Ili je
možda u pitanju činjenica da sam usamljena.
Možda
to što se osećam prazno.
Možda
me Šekspir sa svojim vešticama proganja i ne da mi mira, ni danju ni noću.
(Vilijeme, dragi, ko te ter'o da pišeš tako debele knjige?)
A kad
smo već kod veštica, možda su ovi pusti "Vampirski dnevnici", na koje
sam se navukla kao najgore derle, povukli obarač negde duboko u meni, pa sad
puca i pljušti na sve strane ta nikada iskorišćena energija koja sama od sebe
gori i nestaje. Ponekad poželim da imam par tih gadnih očnjaka, da ih zarijem nekome u meso, pokidam
vratne žile i isisam krv, da upijem sav život iz nekog, da osetim nečiji tuđi
puls, kad svoj već ne mogu.
Neka tuga jeste,
sigurno. Pritiska mi grudi. Boli me kad udišem.
Nekada davno, sećam se, gledala sam u jedne nebesko plave oči i verovala da je to Ljubav. Možda je i
bila, sad to nikada nećemo znati. Potrošili smo godine jureći jedno drugo u
začaranom krugu. I nakon svih tih godina, jedino me boli baš to što nikada
nećemo znati koliko smo mogli on i ja, da li bismo zasijali, i ako da, koliko daleko
bi taj sjaj bacao svetlost.
Završila se jedna
velika priča u mom životu. Sa poštovanjem i najvećom mogućom pažnjom zatvaram
kutiju u kojoj su se naši životi preklapali i spajali, i odlažem je na samo dno
svog postojanja.
Želim mu da sa njom
sija više i dalje nego što sam mu zamišljala sa mnom.
Cigareta. Mmmm… Prija
taj otrovni dim koji se koluta niz grlo i golica mi pluća.
Nema suza. Mislim da sam nesposobna
za njih. Psssst!
I nije mi jasno zašto
svaka flaša vina ima tako plitko dno.
Nikad nisam verovala da tako nešto postoji. Meni je to nezamislivo. Ali, na žalost, morala sam da se suočim sa tim i prihvatim da neki ljudi boluju od te bolesti. Jer to jeste bolest. Ja ne nalazim drugo objašnjenje, a pogotovo ne opravdanje kad se o tome radi.
Meni su uvek svi ljudi bili jednaki, od malena. Ne znam, valjda sam tako vaspitana, valjda sam tako, normalno, odrastala. Nikad mi nije bilo bitno, niti sam obraćala pažnju na to da li neko ima sve petice, ili je vrlo dobar djak, ili ima sve jedinice i ponavlja razred. Nikad mi nije bilo bitno da li je neko išao u gimnaziju, medicinsku školu, poljoprivrednu, ekonomsku, muzičku, pravno-birotehničku, niti da li je to bila trogodišnja ili četvorogodišnja škola, ili je neko prosto nije ni završio, nego dig'o ruke i krenuo da radi. Nije mi nikad bilo bitno da li je neko upisao faklutet ili nije, da li ga je završio, nije ga završio, ostavio ga na pola, ili zabatalio pred kraj. Nije mi nikad bilo bitno da li neko ima više para, manje para, bolja ili gora kola, mobilni telefon, veću ili manju kuću. Ne, to nisu kriterijumi po kojima ja procenjujem ljude i biram da li ću se družiti sa njima ili neću. Uvek mi je nekako bilo bitno da je neko najpre čovek, jer na čoveka je danas svakako teško naići. Družila sam se uvek sa ljudima, ljudima koji su bili vredni moje pažnje i mog vremena zbog svoje unutrašnje lepote, svojih humanih osobina, dobrog smisla za humor, i sličnih kvaliteta, a što se mene tiče, mogli su da budu i prodavačice ljubavi ili narko-dileri. Dok god si čovek, drugo mi ništa nije bitno.
Međutim... Primetila sam da postoje ljudi koji su zajedljivi. Ljudi koji zapravo razmišljaju na gore navedeni način. Ljudi koji su zavidni, u mom slučaju na primer, zato što sam bila večiti vukovac, zato što sam upisala fakultet i zato što ga završavam i što ću, da kucnem u drvo (čuk, čuk) kroz mesec-dva imati diplomu u rukama. Zavidni su što mi nije problem da pričam sa ljudima, što mi nije problem da otvorim usta i prozborim šta mislim o bilo kojoj temi, jer realno mogu da pričam o bilo čemu. A ako se nađe nešto o čemu nisam obaveštena, nije mi problem da pitam, jer me prosto interesuje sve ono što ne znam. I onda ti takvi, zavidni ljudi u mom prisustvu ne umeju normalno da pričaju sa mnom, ne umeju normalno da mi se obrate, već gledaju kako da me "spuste", kako da mi "ga zavuku", kako da mi na najbolji način pokažu da sam ja zapravo tamo neka glupača koja je samo umislila da ima mozak, i da je bilo šta što ja kažem samo najobičnija glupost, trice i kučine, da sam smešna, da ne znam o čemu pričam.
E baš jeste. Ja sam glupa, neobaveštena i nepismena. Još gore, pa ja sam žena! Pih! Žena! Šta ja mogu da znam o politici, o siromaštvu, o promeni klime, istoriji ili umetnosti. Pa ja sam žena! Kako se usuđujem da imam mišljenje i stav. Pa ja sam samo neka glupačica koja sad tu daje sebi za pravo da "soli nekome pamet" samo zato što je "akademski građanin" (sa najvećom mogućom gorčinom i zajedljivošću u glasu)! Sad tu nešto kao završila neke škole, kao zna engleski, pa misli da je bolja od nas! Ku..piiiip..a! (A ne daj Bože da zapravo pokušavam da vodim najnormalniji razgovor sa nekim o najobičnijim, svakodnevnim temama.)
Ne, ne mislim da sam bolja od vas. Ali vi mislite.
I to je jako tužno i boli me. Boli me jer se tako ponašaju ljudi od kojih to nisam očekivala, o kojima sam uvek imala samo najbolje mišljenje, za koje sam smatrala da poseduju dubinu i širinu, i dušu. Sa nekim od tih ljudi sam delila dane i dane, hranu i krevet, i dobro i loše. I na kraju moram da se pomirim sa tim da im smetam zato što se osećaju ugroženo zbog mene, mojih uspeha i postignuća. Prosto, brate mili, smetam ljudima! Najradije bi me zadavili, samo da me nema, da ne dišem, toliko im smetam i toliko im vidim to u očima. Ne razumem. Je l je trebalo da budem loš đak, nezainteresovana za bilo šta što postoji ili se dešava, da ostanem na osnovnoj ili eventualno srednjoj školi, da bih bila prihvaćena, da bi se ljudi prema meni ponašali normalno i opušteno? Ovako, srećem se sa zajedljivim komentarima, zluradim osmesima i pogledima i psihičkim maltretiranjem. Samo zato što sam takva rođena: znatiželjna i ambiciozna. Samo zato što sam uvek znala šta volim, koji mi je cilj kojem sam težila i težim i dalje, i zato što taj isti cilj iziskuje mnogo rada i borbe i padanja i ustajanja iz dana u dan; što iziskuje da znam više, umem više, vredim više.
Pa izvinite zbog toga. Ali to su moje borbe. I moji uspesi. Lepo bih se osećala kad bih dobila makar trunku poštovanja zbog toga. Ali mi se umesto toga nabija osećaj krivice. Lepo bi bilo kad bi se i oni radovali i zalili kojom čašicom sa mnom moje pobede, kao što i ja njihove pobede slavim kao sopstvene. Ali mi je umesto toga postalo glupo i sramotno da se radujem svojim uspesima.
Vi blogeri me ne poznajete, ali reći ću vam samo da sam povučena osoba. Ne volim mnogo da pričam o sebi. Tako da to da idem okolo i nabijam ljudima kompleks niže vrednosti svojim dugačkim jezikom - otpada.
Teško mi je da prihvatim da to zapravo postoji i da sam ja sama meta takvog mentaliteta. Uvek sam verovala u ljudskost, u urođeno dobro u svakom čoveku. Uvek sam verovala i u to da ti se uvek vraća sve to kakav si ti prema ljudima, dobrom dobro, lošem loše - čista karma. I mogu najiskrenije da kažem da nisam zaslužila takvo tretiranje ni od koga, jer nisam čovek koji će bilo koga pogledati sa visine, nikada u životu nisam nikoga pogledala sa visine, jer ne smatram da sam iznad bilo koga po bilo čemu. Daleko od toga.
Tako da ne razumem, ne razumem, ne razumem... Ali sam skontala da moram da počnem da učim kako da živim sa tim.
Bila sam jedna od 10000 ljudi na čuvenom testiranju za RTS, koja tako ponosno trubi o tome kako se 17000 ljudi prijavilo, kao da svi mi nismo svesni da posla nema pa nema, pa svako juri svaku priliku koju može, čak i kad su šanse da se dođe do posla jako male. No, nema veze. Neka im bude. Oni su posebni. Imaju razloga da budu ponosni. Jer oni su poželjni. Naša sjajna državna televizija. Od koje mi se prevrne u stomaku kad čujem onu najavnu špicu sa dnevnika. Uh!
I gledam nas... Armija mladih ljudi ispred Sava Centra. Sjatili se sa svih strana, iz svih krajeva ove malene zemlje, i svi se vode onim da treba probati jer "nikad se ne zna... možda baš ja budem jedan/jedna od tih 100". I slažem se. Jer neko će i biti.
I tako nas gledam... Mladi, lepi, pametni, školovani, vredni - šta poželeti više -... ali, pored svega toga: krajnje očajni. Armija vrednog, ali zakopanog blaga. Armija koja bi mogla svet da prodrma iz korena, živa energija koja se pokreće, diše punim plućima. Toliko, toliko toga bismo mogli da uradimo i promenimo, života mi, toliko toga! Samo da nas nisu bacili u živi pesak, pa grcamo, ni tamo, ni 'vamo, a poslednje atome snage koristimo za to da se održimo na površini i preživimo.
I tako... eto, za slučaj da se neko pitao, tako izgleda jedno od najvećih i najvrednijih blaga Srbije (pored dečice: oni su naše belo zlato; mi smo ovo obično, žuto): lepi smo, zaista smo lepi. Ceo SC je juče prštao od mladosti, snage, života... I onda mi bude tužno... Jer ne razumem kako ovi naši vlastelini... htedoh reći, državnici... kako mogu da tako nipodaštavaju i ne cene jednu takvu lepotu i bogatstvo?!
Kako mogu da nazovem domom zemlju u kojoj sam se, od
kako znam za sebe, osećala krajnje ugroženo i ne-bezbedno? Posle svega kroz šta
smo prošli kao država, kao narod, kako mogu da imam osećaj pripadanja ovde, gde
je večito poprište ratova, gde su mi bombe zviždale iznad glave, zamalo lupile
u kuću, kad se i dan danas, dvanaest godina kasnije, još uvek nagonski sklanjam
u neki „bezbedni“ kutak čim čujem onaj odvratni, jezivi, teški zvuk aviona?
Kako, kad se sećam, početkom devedesetih, bila sam mala, tate mi nije bilo kući
mesecima? Iz tog doba ga se sećam samo u uniformi zbog tih par puta koliko sam
ga videla kad bi došao kući na jedan dan. A onda, dok nije razdužio vojnu
opremu, brat i ja smo se igrali gas maskama i ostalim drangulijama koje bismo
pronašli. Cool igračkice za klince, hm? Pa inflacija, grcanje, plivanje u živom
pesku... Znate onaj osećaj kad nemate? Pa, da, naravno da znate...
Besna sam. Besna sam što smo imali detinjstvo
uskraćeno za lepe stvari, smeh, bezbrižno kretanje, slatkiše, igračke, letovanja,
zimovanja, putovanja sa porodicom. Besna sam što su generacije uništene
ratovima i mržnjom bez razloga, što su nam početke naših života zalili krvlju.
Besna sam što smo jadni, izmanipulisani brdoviti Balkan koji je mogao da bude
raj, koji je trebalo da bude dom. Besna sam što smo morali da doživimo takve
traume, da uveče idemo u krevet ne znajući da li sutra postoji ili će to „sutra“
smaknuti neka bombica sa osiromašenim uranijumom. Besna sam što se ljudi
masovno razboljevaju i umiru od posledica rata, potpuno nevini, jer za isti
nisu krivi. Besna sam što mržnja i dalje živi. Besna sam što su ljudi slepi i
ne vide prostu činjenicu – da smo svi ljudi, isti, od krvi i mesa, rađamo se,
živimo, školujemo se, smejemo se, tugujemo, plačemo, gledamo filmove,
zaljubljujemo se, vodimo ljubav, venčavamo se, imamo decu, razvodimo se, varamo
se, družimo se, pomažemo, pomažu nam, na kraju opet svi umiremo – iz prirode
nastali, prirodi se vraćamo. Ljudi! Isti, bez obzira na to gde smo rođeni, koje
nam je boje koža, da li su nam oči okrugle ili kose, da li smo narkomani ili
nismo, da li smo Hrvati, Bosanci, Srbi, Sloveni, Romi, Muslimani, Kinezi – šta god
da smo, ljudi smo. Ljudi!
Besna sam. Besna sam što generacije i generacije
nemaju dom. I te genracije mladih ljudi će lutati po belom svetu u pokušaju da
isprave krive Drine našeg prokletog parčeta zemlje. Besna sam što nemam dom i što
ću ceo život provesti u traganju za istim i nikada ga neću pronaći. Nikada. Jer
mi dom ne teče u venama, iz moje krvi je taj sastojak unapred izostavljen sa
prvom rukom koju je brat podigao na brata. Zato mi je krv nesmirena, i
nesmirena će ostati čak i onda kad moje srce bude prestalo da je pumpa. I vidim
svoj život, sastavljen od lutanja od jednog Sunca do drugog Sunca, ali trava
nikada neće biti dovoljno zelena, voće nikada neće biti dovoljno slatko, i
ništa nikada neće odgovarati. I zauvek ću ostati nesmirena. Beskućnik.
Eto to sam ja. Prokleta još pre rođenja. Bez spasa.
Takav će biti moj život.
Najgore je – nisam jedina. Ima nas... previše.
Mnogo sam besna!
A što je još gore – postalo mi je svejedno. Samo još ponekad
osetim taj – BES. Tugu... ne više.
A Težinu lanaca obavezno da pogledate, ako već niste.
Rado nastavljam ovaj lanac dalje, jer mi je zadatak jako interesantan. Kako vidim blogere... Mašta, kad pusti krila, leti daleko i vidi više nego što bi čovek mogao bez nje. Kako vas moja mašta vidi, saznaćete. I nemojte mi se smejati ukoliko prolupam nešto. Od srca je.
Neka u mom svetu najmlađi imaju prednost, pa onda svi ostali.
Mimche... Drago Mimche. Imam brata, i to starijeg, i bezuslovno ga obožavam! Ali kad bih imala mlađu sestru, bila bi upravo kao Mimche. Mudra duša, dobra vila. Sa sobom nosi čarobni štapić kojim može svakom staviti osmeh na lice i radost u srce. Neka nastavi da bude to što jeste, jer je prelepa.
Unajedina. I suze i smeh. Jedno nežno i snažno biće. Žena zmaj. Zamišljam je kao lepu devojku sa setom u očima i vetrom u kosi. Zamišljam je kao nekog ko oduzima dah.
Spinner je jedno maštovito i emotivno biće. Divna je. I sanjar i realna. Ona živi svoj život, ne obigrava oko njega; ona voli život. Volela bih da budem kao ona kad porastem.
Sanjarenja vidim kao damu u godinama, ispunjenu i ostvarenu. Uvek vedra, ali isto tako i stroga i primerena. Mudra. Razumna. Uvek je tu.
Biljane nema već neko vreme. Nadam se da će se vratiti, ta devojka koja čvrsto stoji sa obe noge na zemlji i bori se iz dana u dan sa svime što svakodnevnica donosi. Da, ona je borac. Neobično obična, osetljiva, ali jaka. Borac.
Tu je i moja draga Madam Hamlet, koju dobro poznajem, pa nema razloga da je zamišljam. Ili možda i ima: vidim je kako sedi u svojoj toploj sobi, umotana u ćebe, možda čita Šekspira, a možda gleda TV iz čiste dosade. Ovde je napisala samo jedan post, ali vratiće se ona i nastaviće dalje. Nedostaje.
Worm99, brižan suprug, čovek koji voli, a od nedavno i brižan otac. Njegove reči odišu zdravim sarkazmom, oštre ivice, koji prosto osvežava. Natera te na smeh, ali ti navuče i brige na čelo, pa se smeješ gorkim smehom. Natera te da razmisliš. Dosta mu je sistema i sveta u kojem se više ne zna ko pije a ko plaća. Dosta mu je propadanja ljudske duše.
Gasstrocity, moj najomiljeniji storyteller na blogu. Njegovo umeće da se poigra rečima tako lagano, njegova sposobnost da učini da se osetiš prisutnim, delom priče - ostavlja bez daha. Maštovit je, mudar, pravi prijatelj i brižan brat. Sa njim - nikad dosadno.
Šuky... Sudar svetova. Uvek kaže nešto što te natera da razmisliš još jednom i preispitaš sebe. Retko se složimo oko bilo čega, ali se na kraju uvek složimo na nekom nivou. Hm... paradoks. Vidim ga kao nekog ko bi mogao da slomi nekoj devojci srce, samo kada bi tako hteo. Ispod svega, verujem da se krije veliko srce i duša plava kao nebo.
Dosta maštanja za danas. Odmaštala bih još mnogo redova, ali o mnogima nemam jasnu sliku, bar ne još uvek. Možda ako lanac ponovo nekad krene...
Za kraj, želim da znate da uživam u vašim rečima. Jednog dana, bilo bi lepo, zamišljam kako svi sedimo zajedno u nekoj bašti, pod toplim Suncem i mirisom jutra, i ispijamo kafu. Teme za razgovor ne bi ponestale...
Jesam još mlada, ali nekako mi se čini da je u zadnje vreme
sve više onih koji ne veruju u Boga. Ili se nekada nije ni pričalo o tome
toliko, možda zato što se nije smelo, a bio je tu i taj period Komunizma, kad
se pa nije smelo pričati o religiji. Nakon svega toga, desio se
"religiozni bum" i odjednom se pojavio ogroman broj ljudi koji odlaze
redovno u crkvu, i ogroman broj ljudi koji javno priznaju da nisu vernici. I ja
spadam u tu statistiku onih nereligioznih, nešto što sam shvatila nakon dugog
razmišljanja, preispitivanja, odricanja i vraćanja, i ponovo odricanja. I nije
bilo nimalo lako. Zato ne volim kad neko ko me i ne zna odmah hoće da krene u
svetu misiju preobraćanja, kao da je to nešto što sam prosto odlučila preko
noći, zato što mi odlično ide uz novi kaput i ove zime se to nosi. Ali, u
svakom slučaju, nikada sebe ne bih mogla nazvati ateistom i ne razumem ljude
koji tako olako koriste tu reč da okarakterišu sebe.
Kao ateista, znači da negiraš svako verovanje u postojanje
energije koja je veća i jača od tebe. Pitanje je da li bilo ko može u pravom
smislu te reči biti ateista, a ako može, meni se to nekako čini usamljenim i
praznim. Pomalo tužnim. Jer ako ne veruješ u nešto, bilo što, koju svrhu tvoj
život onda ima?
Na primer, ja... ja verujem u Ljubav. Iskreno, ne znam odakle
mi hrabrosti da i dalje verujem tvrdoglavo i uporno. Bila sam svedok
slučajevima gde je krenulo sve kao dobra i lepa ideja, a završilo se kao noćna
mora. Ili se uopšte nije ni završilo, nego se pretvorilo u ružno, ogromno,
dlakavo čudovište koje dalje nastavlja da diše i reži iz godine u godinu.
Zaista, jako je malo parova koje znam da su skladni, da žive u harmoniji i
ljubavi, koji nisu bajkovito savršeni, već normalno savršeni, sa svim manama,
svađama, problemima. Ali na kraju dana, kada prežive sve trzavice, ti ljudi se
vole.
Na žalost po mene, veliki je broj parova koji su na mene
ostavljali suprotan utisak tokom godina i kroz odrastanje, i sada kada sam već
odrasla. Pomisliš, eto oni su savršeni, imaju svoj svet, čine jedno drugo
srećnim, i to je sasvim dovoljno. A onda sutradan saznaš kako ona njega vara sa
najboljim drugom, on nju sa sestrom od tetke, ili je mlati na dnevnoj bazi, ili
ga ona koristi zato što je bogat i glup. Saznaš kako nema tu ni trunke
iskrenosti, ni trunke osećanja, ni strasti, kako nema ničega, samo ogromna crna
praznina koja zjapi i preti da te proguta u svoje crnilo, da više nikada ne
uspeš da progledaš.
Uprkos svemu tome, ja ipak verujem. Verujem da ću biti
srećna, verujem da ću sa nekim spadati u te ljude koji su uspeli da pronađu
jedno drugo. Verujem da ću voleti svim srcem, punim plućima, celim bićem i
telom, i da ću isto to dobiti zauzvrat. Verujem da će među nama biti strasti,
one lude strasti zbog koje vredi i živeti i umreti. Verujem da ću ga upoznati,
a možda već i jesam, samo ne znam da je to on. Verujem da i on veruje i da
čeka, da kao i ja ne prihvata da se zadovolji malim i nedovoljnim stvarima, da
zna koliko zaslužuje i da to uporno traži, jer manje od toga nije vredno truda, jer manje od toga ne ispunjuje, ne čini srećnim ni zadovoljnim, ne čini kompletnim.
Verujem da ćemo se jednom, u svom tom traženju, pronaći.
(Ili ćemo se mimoići, i živeti sami do kraja naših života. On
negde u Sibiru, čuvaće čopor divljih pasa, nosiće one bunde, kao Eskimci, kod
kojih se vide samo oči, zelene, setne, čvrstog pogleda čoveka koji zna šta
hoće. Ja ću negde u Kanadi, u nekom od onih njihovih seoceta, čuvati čopor
mačaka, svaka će imati ime i svaka će podsećati na mene karakterom; grejaće me u ledenim i
dugim zimama i s vremena na vreme ću tugaljivo pogledati kroz prozor u nebo
puno zvezda i pitaću se da li ih on tamo negde posmatra.)
Verujem, dakle, u Ljubav. Verujem da ću je pronaći. Znam da
hoću.
I ne smem, nikako ne smem dopustiti sebi da prestanem da verujem. Ili da dozvolim nekom da me ubedi da ne postoji. Postoji, mora da postoji. Jer ako ne postoji, ja u tom slučaju... ja... nemam ništa.
"Mislim da bi trebalo da izmisle novu reč. Reč koja bi opisala onaj trenutak pre nego što poljubiš nekog. Mislim da je osećaj kao... kad ptica odluči da može da leti."
Postoje priče koje nas čine. One su deo nas, deo naših
ličnosti, zbog njih smo, delimično, ono što jesmo. Takve priče čuvamo u sebi
kao neko blago; kuda god da krenemo, nosimo ih sa nama, pod parolom „omnia mea
mecum porto“. Te priče ne pričamo tako često, niti tako lako. Za njih nam je
potrebno malo hrabrosti, pročišćeno grlo i siguran glas. Da ne zadrhti. A kad
krenemo da pričamo, onda osećamo od svega po malo: i radost i tugu, poštovanje,
divljenje, ljubav. Možda budu propraćene i kojom suzom, ako nam se hrabrost
pokoleba.
Takva je i ova moja današnja priča – o
ženi koje nema.
Prošle su godine. Ali ipak, ne prođe
dan da ne pomislim na nju. Dozovem je u sećanje. Njeno lice, njene oči, tu
crnu, neukrotivu kosu. Svaku boru. Osmeh. Još uvek mogu da joj čujem glas; još
uvek mogu da čujem kako joj odzvanja smeh. Mada, kako dani prolaze, sve mi se
više i više udaljavaju ti zvuci. Pokušavam da dozovem i mirise i dodire, ali
oni su već izbledeli. Jedino se još dobro sećam njene kože, najnežnije kože na
svetu. I najbezbednijeg mesta na svetu – njenog zagrljaja.
Poseti me u snovima ponekad. Uznemiri
mi misli, dušu. Volim da je vidim, iako sam posle svakog sna po kojem mi je ona
hodala neizrecivo tužna. Čuvam te snove, ne dam im da se otrgnu iz mog sećanja,
jer i oni su neka vrsta uspomene na nju.
Setim se ponekog razgovora koji smo
vodile. Ponekad, ja onako zelena, jogunasta, ubeđena da sve znam i sve znam
najbolje, tvrdoglavo bih terala svoju priču. Ona bi samo rekla svoje. I pre ili
kasnije bi se ispostavilo da je bila u pravu.
Bila je tako
jaka. Žena zmaj. Preko leđa, preko glave, uspela je sve da preturi. Iz svake
borbe je izašla kao pobednik. Osim iz one poslednje.
Jednom,
kad porastem, volela bih da budem kao ona, da imam njenu snagu, njenu dobrotu,
to biće dobrodušno koje nikad nije loše nekome pomislila. Naravno, imala je I mane.
Puno njih! Kad detektujem neke kod sebe, nasmejem se sama sebi – a toliko sam
se trudila da ih izbegnem!
Nedostaje.
Iz dana u dan. Ni više ni manje. Uvek jednako nedostaje, uvek jednako zjapi
praznina i jednako boli. Uvek jednako gubim vazduh na momente kad se setim tih
dana.
Samo
jedan telegram i tri reči. Dovoljno da ti se ceo život promeni iz korena. I ne
samo život, nego celo biće. Vrisak. To je sve što je moglo da izađe iz mene.
Samo vrisak. Za suze nisam bila sposobna.
Ljudi
očekuju da imaš i mamu i tatu. I profesori na fakultetu. Jednom je profesorica
napela kolegu da priča o svom ocu. Nisam sigurna, ali mislim da ga nema. Dečko
je pričao, onako generalno, izokola, nekako je izmucao neki odgovor, pa ga je
ostavila na miru nakon desetak mučnih pitanja i minuta. Naredno je bilo pitanje
o mami. Krila sam se svim mogućim sredstvima, samo što se ispod klupe nisam
zavukla. I preskočilo me je.
Ljudi
ne razmišljaju o tome. A i što bi. Ali, ipak, obratite pažnju kad upoznate
nekog novog i ne znate sve o njemu ili njoj. Možda ćete reći nešto pogrešno,
sasvim nenamerno naravno, ali onda nastaje neprijatna situacija. Kao kad mene
pitaju: "Čime ti se bave tata i mama?" I onda ja tako razvežem priču
o tati, kako je izgubio posao, kako je teško za posao zadnjih godina, ne zna
kako će sad, mora da čeka penziju, niko neće da ga zaposli, a do penzije ima
dosta. Ufćemo i uhćemo, mnogo je takvih priča, užas jedan kakva nam je država,
i tako dalje i tako bliže. I taman se ponadam da je dotična osoba dovoljno
zamajana, kad ono sledi pitanje: "A mama šta radi?" Ovaj, pa kako da
vam kažem, eto već skoro pet godina gradi karijeru na onom svetu, ako znate na
šta mislim. Ha ha. Malo crnog humora. A celo telo mi drhti kao prut i jedva
ostajem pribrana. Dok se drugoj strani lice snuždi istog momenta i zamuckuje “žao
mi je, izvini”.
U
jednog trenutku sam shvatila da više nikad neću upotrebiti reč
"mama". Da nemam više kome da se obratim tako, nemam koga da dozovem
tako. Plakala sam tad kao malo dete.
Prošla sam sve moguće faze. Bila je tu i ona faza negiranja, i faza besa i prema smrtnim i besmrtim
bićima, kad sam krivila sve, od Boga, preko lekara, pa do sebe same. Bila je
faza bežanja iz stvarnosti, faza pretvaranja da je sve u redu, faza kranje
depresije, faza noćnih mora, faza nesanica... faze i faze… dok nije došla ona
najgora, dok nisam dotakla dno.
Srećom, bila
sam dovoljno svesna da moj mozak, koji je već dobro plivao u alkoholu i po
kojim opijatima, shvati u jednom trenutku da je dosta. Počela sam polako da se
pridižem na noge. Pa onda polako, stepenik po stepenik, da se penjem ka
površini.
Na površini
sam našla neku novu sebe, pokupila konce svog života i krenula da upravljam
njima. Nije isto, nikada više i neće biti isto. Naučila sam i shvatila mnoge
stvari. Sad na život gledam drugačije. Sad mi je on nešto dragoceno, vreme
poklonjeno da se dobro iskoristi na planeti Zemlji, a ne da se baca uzalud. I
nema čekanja, mora se živeti, stvarno živeti, sada, odmah, ovog trenutka, na
ovom mestu, jer granica između Života i Smrti je iznenađujuće tanka i nikad ne
znaš kada će doći dan kad ćeš preći na drugu stranu.
Posle svega sa
čim sam se srela, posle svega što sam proživela i preživela, posle padova,
uspona, pa opet padova i opet uspona, posle godina borbe da mojoj porodici i
meni život izgleda što normalnije može… Posle svega toga, uspeva mi da pričam o
njoj ponekad. Kao, na primer, večeras.
Ta moja draga,
draga i neponovljiva žena koje nema.
"Svakog jutra u Africi probudi se gazela, i zna da mora trčati brže od najbržeg lava da ne bi bila zaklana.
Svakog jutra u Africi probudi se lav, i zna da mora trčati brže od najsporije gazele da ne bi umro od gladi.
Nije važno da li si gazela ili lav.
Kad svane zora, bolje da odmah počneš da trčiš." (Afrička poslovica)
Svakog jutra, kada započne novi dan, započinje i nova borba. Oni koji se ne plaše slobode - imaće je. Oni koji se ne plaše života - živeće ga.
Ne, nisam obična. Ne, ne plašim se da udahnem vazduh punim plućima i da ga izdahnem tako da sve huči. Ne plašim se da živim život i to onako kako se meni sviđa. Ne plašim se da imam drugačije mišljenje i stav od većine, i ne plašim se da ga kažem naglas i stanem iza njega nepomično, kao stena. Zato me ne vole oni koji stavljaju znak jednakosti između života i rutine, zato me ne vole oni sa uskim umovima. Činim da se osećaju nelagodno, uplašeno.
Kad krv moja slovenska, vrela, pomešana sa turskom, zaigra u mojim venama, plašim ih. Plašim ih zato što sam živa. Zato što ne gutam šta mi se gura u usta, zato što ne prihvatam sve zdravo za gotovo. Zato što gledam istinu u oči. Zato što je prihvatam, ne poričem je. Zato što se borim.
Kako bi bilo da napraviš korak napred? Ne sada? A kada onda?
Prestani da hodaš u krug. Ne budi kukavica. Preleti iznad kukavičjeg gnezda i odleti u život. Surov je. Ali je prelep.
"Čovekoljublje ili filantropija je dobra volja da se pomogne bližnjem svome."
"Rečju civilizacija označavamo viši stepen razvoja ljudskog društva." (Obe definicije preuzete sa Vikipedije.)
Studiram takav fakultet gde se dosta analizira, razmatra, secira ovaj jadni svet na sitne komade, skupljaju se činjenice, legende, mitovi, priče, upoređuje se pesma sa pesmom, pesma sa pričom, priča sa romanom... i tako sve u krug; postavljaju se pitanja o tome kuda ide ovo naše moderno društvo, toliko duboko ogrezlo u svoju "modernost", sa sve naukom, tehnologijom, pohlepom, mržnjom, željom za moć.
Danas sam odgledala dokumentarac koji stoji kao jedan od mnogih obaveznih u mom programu. BBC-ijev je. Neću ga opisivati. Neću, jer treba da se pogleda. Ukoliko razumete engleski jezik, zanima vas istina o tome na čemu se zapravo gradila Evropa, a pritom imate veoma maglovitu sliku o tome šta se zapravo dešavalo u Africi krajem 19. i početkom 20. veka, šte su zapravo nazivali "humanizmom", "filantropijom", "učenjem o civilizaciji" i ko je zapravo bio učitelj o civilizaciji... pogledajte. Verovatno ne znate većinu stvari koje ćete videti u ovom filmu. Upozorenje: uzdrmaće vas. Do srži.
Da se razumemo. Postoje muškarci i postoje muškarci. Neki su ovakvi, neki onakvi.. A neki su prosto opasni. U 21. veku najopasniji muškarci nisu ni oni glupi, ni oni nasilni, ni oni smotani, ni oni koji su kukavice, ni oni lenji - ne, jer od takvih uvek znaš šta možeš da očekuješ. I to je to, ni manje ni više: za glupog znaš da je glup i da ćeš tonu živaca da izgubiš trudeći se da mu objasniš nešto, a neće vredeti jer će i dalje blentavo da te gleda; za nasilnog znaš da u svakom trenutku može da digne ruku na tebe, pa sama biraj da li hoćeš sa takvim da živiš; smotani su bezopasni, kukavice su "žene" a lenji idu na nerve. Dok -
Najopasniji muškarac današnjice ukratko: lepo lice, sladak, privlačan, svi zubi, lep osmeh, sva kosa na glavi; lepo telo, zategnuto, mišićavo, jer se takav uvek ili bavi nekim sportom ili radi na sebi; lepo hoda, muževan je, lepo miriše; pametan je, inteligentan, načitan, sa njim možeš, kao u onoj glupoj reklami za pričaonicu, da pričaš o čemu god hoćeš; lepo se oblači, lepo se obuva, i pritom je pažljiv, ljubazan, i voli da se žena pored njega uvek oseća kao žena - džentlmen je do srži. Izvešće te na večeru, naručiće flašu vina, nasmejaće te, učiniće da se osetiš prijatno i privlačno. Prošetaćete, držaće te za ruku, pa će ti onako nonšalantno prebaciti ruku preko ramena, ići će sa tobom u butik koji voliš i nadovezaće se na tvoju šalu o tome kako bi mu te i te čipkane tangice baš lepo stajale (većina muškaraca bi se na ovako nešto naljutila, sad but true). Sedeće sa tobom na -150 Celzijusovih na klupici u parku da biste pričali o smislu života, a onda će te odvesti na kuvano vino, toplo i cimetno. Mhm.
I tako, sve idealno, sve fino. Prvi poljubac, drugi poljubac... Poljubac za poljupcem. Pa zagrljaji, pa čuda, pa ti je lepo, pa si zaljubljena do ušiju.
I sve bi ovo zapravo bilo savršeno, ali savršeno. Međutim. Moja priča nije Grimova bajka. On zapravo ima devojku već 3 godine. On tu devojku planira da zaprosi. On toj devojci kupuje prsten popodne, a iste večeri tebe poziva na romantičnu večeru kod njega, on kuva. On tu devojku zaprosi. Ona kaže da. A ti, pametna devojka, i ako si to znala, ipak si birala da lupiš glavom o zid, jer baš zbog tih Grimovih bajki si mislila da će se možda zaljubiti u tebe, pa će shvatiti kako bez tebe ne može da živi, shvatiće da ste srodne duše, raskinuće sa njom, a onda ćete vas dvoje ostati zauvek zajedno. Srećno i dugovečno.
Ali nisi ti kriva. Jer ti si naivna, romatnična duša, to nikakva pamet niti ogroman IQ ne može da promeni. I dobro je što je tako. Dok je tako. On je, s druge strane, isto tako pametan, IQ mu udara u plafon, ali umesto da svoje kapacitete koristi za nešto dobro, korisno i lepo, on ih koristi u svrhu manipulisanja ljudima. On će te ubediti kako si ti savršena za njega, da se zaljubio u tebe, i to će sve tako iskreno biti odigrano. Lukavo. U cilju da iskoristi.
Tužno je to. Takvih ljudi je sve više. Varaju, lažu... A kad ih pitaš zašto, ni sami ne znaju. Kad ih pitaš kako mogu, kažu ti: "Ti to ne možeš da razumeš." Bullshit!
Zato se čuvajte takvih. To su opasni umovi. Bolesni. Oni ne znaju za moral, za vrednosti, ne umeju da vole. Nikoga osim sebe, naravno. Izopačeni su, ljigavi, prodaće ti svaku priču i to tako fino da i ne primetiš da si je kupila. Od njih ne znaš šta da očekuješ. A tako su pametni, tako su pametni...
Kad se uskomeša... sve u tebi. Uzvrpolji se, krene da bruji, da zuji, da se sudara, unezveri se. Misliš, razmišljaš, prevrćeš po glavi događaje, uspomene, poglede, osmehe, reči, dodire, poljupce... Pa se setiš, svaki put kad mu nešto pričaš, kako se uozbilji i pažljivo sluša, kao da mu otkrivaš tajnu o postanku sveta. Setiš se kako si se budila uz njega ujutru, sa njegovim rukama oko sebe koje te stežu i privlače još jače ka njemu ako se bar malo mrdneš. Pa onda kako hodate ulicom, i u jednom trenutku njegova ruka uzme u sebe tvoju, a tebi se osmeh razlije po licu kad shvatiš da je njegova ruka tražila tvoju. Srce ti puno. Ne odvaja ti se. Setiš se kako su te žmarci prolazili kad god te dodirne ili poljubi. Oni pakleni poljupci po vratu od kojih izgubiš pamet... Setiš se tog prokletog mladeža na njegovoj usni koji je tako jedinstven i neponovljiv i najlepši u tvom svetu. Prosto ne postoji drugi i tačka.
Komeša se... komeša...
...i shvatiš - koliko ti strašno nedostaje to biće, to jedno jedino biće od svih mogućih koje znaš. Samo jedno jednino biće koje te može načiniti beskrajno srećnom i večito nasmejanom. Kao što su negde rekli: "Šest milijardi ljudi na svetu, šest milijardi duša. Ali nekad, potrebna vam je samo jedna." I dovoljna, što se mene tiče.
Mi kažemo: "Daleko od očiju - daleko od srca." I ovde odbijam da budem Srpkinja i biram da budem Engleskinja, jer mi se njihova verzija više sviđa: "Absence makes the heart grow fonder."
Nisam posećivala blog neko vreme. Prosto, nisam nalazila vremena. Sad mi je, eto, nešto došlo, pisala bih malo o nekim lepim, dalekim stvarima, o nekim snovima i stvarnostima, željama i žudnjama... Međutim...
Vidim da atmosfera nije baš dobra. Ne znam šta se dešava, ne znam ni da li imam prava da pitam. Ovde sam tek jedva godinu dana, ali nisam bila česti posetilac, pravila sam duge pauze, prosto - ljudi nisu ni stigli da me popamte niti upoznaju. Niti sam ja stigla vas da upoznam. Nisam ni bila u mogućnosti da to omogućim. Ali vidim: večras nije vreme da se piše.
Vidite, nekada davno, još dok sam bila srednja škola, pisala sam blog. Ali na drugom blogu, ne ovde. Bilo mi je lepo. Stekla sam prijatelje, pisali smo, čitali jedni druge i uživali u tome. Komentarisali, pričali, razmenjivali mišljenja. Onda... onda se moj život promenio iz korena. I tako je došlo vreme da prekinem sa pisanjem tog bloga. U stvari, to se nekako spontano desilo, jer sam se i ja promenila iz korena, nisam imala želju ni za najobičnijim životom, a ne pisanjem. Godine su prošle. Rešila sam dapočnem da pišem opet. Blog.rs mi se činio kao fenomenalno mesto. I ne kažem da nije. Meni se ovde sviđa.
Ali ne sviđa mi se ova negativna energija. Ne sviđaju mi se tužni postovi. Postovi koji prozivaju. Postovi koji su ogorčeni. Neću to. Trebalo bi da je ovo zajednica pametnih ljudi koji vole pisanu reč. Koji vole da pročitaju lepo sročene redove i koji i same vole da ih stvaraju.
Ne znam o čemu se radi. Nije ni na meni da znam. Samo vas molim, malo više pozitivnog, malo pozitivno naelektrisane energije. Da ne bude samo naelektrisano. Svi ćemo se osećati bolje.
