Kad se uskomeša... sve u tebi. Uzvrpolji se, krene da bruji, da zuji, da se sudara, unezveri se. Misliš, razmišljaš, prevrćeš po glavi događaje, uspomene, poglede, osmehe, reči, dodire, poljupce... Pa se setiš, svaki put kad mu nešto pričaš, kako se uozbilji i pažljivo sluša, kao da mu otkrivaš tajnu o postanku sveta. Setiš se kako si se budila uz njega ujutru, sa njegovim rukama oko sebe koje te stežu i privlače još jače ka njemu ako se bar malo mrdneš. Pa onda kako hodate ulicom, i u jednom trenutku njegova ruka uzme u sebe tvoju, a tebi se osmeh razlije po licu kad shvatiš da je njegova ruka tražila tvoju. Srce ti puno. Ne odvaja ti se. Setiš se kako su te žmarci prolazili kad god te dodirne ili poljubi. Oni pakleni poljupci po vratu od kojih izgubiš pamet... Setiš se tog prokletog mladeža na njegovoj usni koji je tako jedinstven i neponovljiv i najlepši u tvom svetu. Prosto ne postoji drugi i tačka. 

Komeša se... komeša...

...i shvatiš - koliko ti strašno nedostaje to biće, to jedno jedino biće od svih mogućih koje znaš. Samo jedno jednino biće koje te može načiniti beskrajno srećnom i večito nasmejanom. Kao što su negde rekli: "Šest milijardi ljudi na svetu, šest milijardi duša. Ali nekad, potrebna vam je samo jedna." I dovoljna, što se mene tiče.

Mi kažemo: "Daleko od očiju - daleko od srca." I ovde odbijam da budem Srpkinja i biram da budem Engleskinja, jer mi se njihova verzija više sviđa: "Absence makes the heart grow fonder." 

Samo još da vidimo koje je od ova dva tačno.