Deluje kao da mala Jana ima jedan od onih savršenih malih životića... Ujutru, čim ogreje sunce, ona otvori oči, protegne se, lenjo se umije i izađe pravo iz svog skrovišta napolje u novi dan. Žmirne u pozdrav suncu, odgega do svog omiljenog mesta ispred kuće, tu se smesti i uživa. 

Kad ujutru ustanem, pošto ona ipak ustaje pre mene, veselo odskakućem do nje i, što bi rekli, "promajem" se s njom. Brinem se da li je jela, pila, da li joj je dosadno, da li je možda i dalje gladna ili se možda prehladila, pa zato kija... Na žalost, zbog svojih obaveza, ne mogu joj dugo praviti društvo, pa ubrzo odem za svojim studentskim i kućnih poslovima. Tužna je kad je ostavim, voli da se igra i ne voli da bude sama. Ponekad, moj brat joj pravi društvo, kada ima slobodnog vremena. Ali kad se sve sabere i oduzme, većinu vremena provede sama, tražeći način da zabavi sebe - mada, na kraju krajeva, tako je sa svima nama, zar ne? 

I tako... Dan joj se ljubazno svede na igru, "lenjovanje", dremanje, uživanje... I na to da sve nas u kući nasmeje od srca, do srca. 

Divna je Jana... Malkice smotana, malkice šuntava, kako ja volim da kažem... Mala, ali ume da uživa u životu, u suncu, u hladovini, u svakom trenutku - a to je sposobnost koja se izgleda gubi s godinama. 

Ko zna šta se mota po njenoj malenoj glavici...  Ali šta god da je, lepo je... Duša mala... 

Ah, da... Jesam li pomenula da je mala Jana zapravo moja mala maca? Smile