Da se razumemo... Veze ne prijaju svima. Ne snalaze se svi tako dobro u romantici i držanju za ruke. Neki ne vole da ih neko non-stop grli, ljubi i mazi... ili da oni non-stop grle, ljube i maze. Nekima je život malo više od toga i zapravo ne pridaju preveliki značaj nečemu što ljudi vole da zovu "ljubav" (znate ono, muško+žensko).
Sad, da se razumemo... Nije da ti ljudi ne veruju u ljubav, ili da im nije potrebna. Nije da ne prija povremeno grljenje, ljubljenje, maženje... Ali kako da objasniš ljudima da tebi veze ipak ne idu od ruke? I da nekako ti nisi za to? I da tebi zapravo veze, momci, "ljubav" ne znače baš puno i ne predstavljaju ti velike muke u životu? A da te pritom ne gledaju kao da si žirafa koja je odjednom pala s neba pravo pred njihov nos....
Daleko od toga da sam stegnuta osoba. Actually, I'm rather nice and communicative. Ali, ipak sa svoje nepune 22 prija mi osećaj da znam da sam single, da znam da me niko ne čeka da mu se javim, da niko ne očekuje da ga pozovem dase vidimo, da nniko ne zavisi na bilo koji način od mene. Taj osećaj obaveze me ubija... u pojam. I ne, ne volim da se držim za ruke, volik da hodam opušteno ulicom, bez osećaja sputavanja i usporavanja. Ponekad volim kad se zagrlimo dok hodamo, to je nekako lepo. Ali ponekad. Volim i da zagrlim čoveka, ali kad mi dodje da nekog zagrlim zbog nečega, zato što mi je taj neko nedostajao jer ga nisam videla dugo, zato što sam odjednom osetila veliku dozu ljubavi ili "dragoće" prema tom nekom, pa moram da je podelim sa tim nekim. E sad... volim da se ljubim... ali ni to uvek. A i maza sam... kad mi tako dodje.
Još uvek nisam tip za veze. Brine me to... da li je to samo još uvek tako, i nekada ću postati tip za veze? Ili ako nisam sada, dok sam još (relativno) mlada, tip za veze, da li to znači da nikada neću ni biti?
Kažu, sve je lako kad si mlad i što si stariji to si čudniji i probirljiviji po pitanju svega. Po toj logici - I'm doomed.
Ili sam samo - romantically challenged?
http://www.youtube.com/watch?v=Ap2B8Th7Xp8&NR=1
