Mada možda tako deluje, ne, neću pričati o veš mašini. Niti bilo čemu sličnom. 

Često razmišljam o tome kuda ide ova zemlja, mala, klonula Srbija na brdovitom Balkanu. I kuda mi idemo zajedno s njom. Kad pogledam ljude oko sebe i stanje moje fizičke okoline, rekla bih da idemo u - propast. 

Hajde da se fokusiram na ljude. Posmatrajući mlade oko mene (uključujući i sebe), primetila sam da polako ali sigurno ludimo. I Kad kažem da ludimo, stvarno mislim da LUDIMO. Ko zna šta znači kad je neko "azdisao", njemu/njoj bi onda trebalo sve da bude jasno. Svaki dan se svede na isto. Svaki izlazak u grad se svede na isto. Svi razgovori se vrte oko istih tema. Čisto beznadje. Dani i noći nam postaju nekako prazni, a i mi sa njima postajemo prazni iznutra. Postajemo besni. Postajemo nezadovoljni jer nam ne uspeva da se zadovoljimo sa ovim što imamo. Treba nam više. I kad kažem "više", da se razumemo, ne treba nama ne znam šta. Treba nam samo normalan život, znate ono - da ne razmišljaš da li ćeš imati za jedno ili dva piva te večeri, da li ćeš možda da ogladniš negde oko ponoći, pa da ipak popiješ samo jedno pivo da bi imao čime da kupiš hranu, da li ćeš imati da odes na sladoled sutra, a prekosutra na kafu. I to su samo neke sitnice. Šta je sa odećom, sa obućom? Evo, 1. septembar se bliži, a ubrzo i 1./15. oktobar - pomrčina za studente jer treba da puknu ogromne pare na knjige. Pa onda, da li ćeš prekrcati taj mesec, da li ćeš imati šta da jedeš do kraja meseca, da li ćeš moći da platiš račune i kiriju na vreme, da li ćeš moći da izdvojiš novac za koji izlazak u grad, jer opet, mlad si, i želiš, a i trebalo bi da se zabavljaš - dok si mlad, posle je već kasno... Uf, listi nema kraja, čini mi se.

A onda, tu je i pitanje posla. Gde da radiš? Sutra uzimaš diplomu u ruke i šta ćeš uraditi sa njom? Svestan si da roditelji ne mogu večito da te izdržavaju, ne zato što neće, već zato što nemaju. I to te ubija, cepa te iznutra, gledaš svoj život kako se odvija i kako ne možeš nikako da pomogneš ni samom sebi, ni ljudima koje voliš. 

A svestan si i toga da ti se i sa tom diplomom može desiti da završiš kao konobar u kafiću, radnik u proizvodnji u nekoj fabrici, čistačica negde, i to možda baš na tom istom fakultetu na kojem si ponosno uzela svoju teško zarađenu diplomu pre nekog vremena (a i za te poslove ti je potrebna ili luda sreća.. ili veza).  

Tuga. Rasulo. A da ne pominjemo koliko mladih ima koji nisu nogom kročili u inostranstvo, i to neko najbliže. Letenje avionom je već science fiction.

Gledam i matore. Ni oni nisu u boljem stanju. Mnogi su izgubili poslove, moj tata među njima. Sad, čovek sa svojih 59 godina - kažu, još mlad za penziju, a isuviše star da bi ga zaposlili. A koliko takvih primera ima? Ne znam da li želim da znam. Prokleta zemlja.

"Ovo je zemlja za nas" - Milane, mislim da si se malkice zeznuo...

A onda, tu je i taj problem "Beogradizacije" (sorry Beograđanima, ništa lično, a morate se složiti da je to naša realnost). Provincije koje propadaju, Beograd koji se uzdiže, Begrad kojem je "potrebna još jedna sigurna kuća", i provincije kojima, bar po mišljenju naših državnika, ne treba ništa. Ma, taman posla, mi živimo od vazduha...

Ljudi su ogorčeni, kako i neće biti? Besni, depresivni, srčani bolesnici, pod lekovima... Muka mi je kad vidim te lekove, prokleta hemija. Muka mi je od ove svakodnevnice koja već postaje prenaporna za sve, nebitno bio mlad ili star, postaje neizdrživo. 

Zar ne beše da će se kraljević Marko dići iz mrtvih da pomogne Srbiji u nevolji? E, pa, Marko, Srbi kukaju i mole i plaču, grizu i grebu, čupaju kose sebi... A gde si ti u svemu tome? 

F**k.