Pijane Engleskinje & Izgubljene Strasti

Retko se žalim. Ali evo, iskoristiću pogodnosti bloga i internet dnevnika, dozvoliću sebi na tren da budem sebična i istrućam svoje muke, dobri ljudi. Takav mi je dan, takav trenutak naišao, takav mi horoskop možda. Ko bi znao. Sve u svemu, uz Morisonov blagi, umirujući glas koji mi poručuje da sam "lost little girl" (Doorsi tako prijaju ponekad) i uz cigaretu (kad sam uopšte počela sa tom gadnom navikom? kažu, poskupeće uskoro, i treba) pišem redak po redak... Avaj!

Moram uz blagu ironiju da pišem, ne mogu preozbiljno da shvatim. Ipak je samo fakultet u pitanju. I ispiti. Ah, ti ispiti kojima nikad kraja! A obećala sam sebi da se neću stresirati ovoliko. Sve dok... sve dok ne naiđe ova prokleta blokada, kad učim i čitam i učim i čitam i učim i čitam i... pa, shvatate već, a ono nikako ne ulazi u glavu. Kao da mi je mozak zatvoren - radovi na putu, molim lepo. I tako već mesecima. 

Kažu, svakom studentu naiđe, makar jednom. Kažu, dobro je što mi je sad naišlo, na kraju studija, dobro je da nije ranije, pre godinu, dve. Ali, ubija me. Prvo, počinjem da se osećam nesposobno. Drugo, prevlađuje u meni osećaj krajnje panike i beznađa. Gubim se, osećam se kao da sam se uplela u neku nevidljivu mrežu i koprcam se, ali se samo još više uplićem i uporno ostajem zarobljena. 

Počinjem da se pitam da mi nije možda sav onaj alkohol iz ranijih blesavih dana popio pamet i ubio sive ćelije. Pa se setim da znam prave, ortodoksne pijanice, alkoholičare do srži, koji mlate sve 10-ke. Ja, evo, trezna, pa izvlačim sve neke šugave 6-ice, 7-ice, a i 5-ice sve češće, boga mu. Pa ne znam da li i ja da počnem da se rasturam od alkohola, možda mi i krene...

A tata kaže "Opustila si se, ne učiš dovoljno, ražmišljaš o ko zna čemu umesto da se skoncetrišeš na učenje." A ja uzalud pokušavam da mu objasnim i dočaram da samo o fakultetu i razmišljam, da sam sve sem opuštena, da učim ali ne ide, da legnem uveče i vrtim se po krevetu satima jer ne mogu da se uspavam. Osim ako ne gucnem svemoćni Bromazepam (ili bromić-zepić, kako mu ja tepam). Što je daleko od zdravog, znam ja to, imam 22 godine, ne trebalo da u mojoj mladosti i njenim najlepšim godinama postoji lek kojem tepam, pobogu! 

I tako, eto, koprcam se, dođe mi iz kože da iskočim, a znam da bi mi bolje krenulo da se ne opterećujem toliko, ali ne-opterećivanje mi nikako ne polazi za rukom. Uf... Još malo... Još malo... Još malo... Još malo... 

Dobar dan, dobri ljudi, smorih i sebe, a još više i vas. Nego, eto, dođe čoveku ponekad. 

Da mi je neko pričao da ću sa svoje nepune 23 godine jednog sunčanog i neverovatno vrelog jutra stajati na portirnici jedne firme i izgovarati reči: "Dobar dan, ja sam došla na razgovor za posao"... rekla bih mu, od reči do reči: "Ma daj, brate, ne lupaj, nego kaži mi na čemu si, hoću i ja malo." Ali život ima čudne preokrete. 

Pre dve-tri nedelje sam se spremala ceo dan, sređivala kosu polako, sa uživanjem stavljala jaku šminku na svoje okice, pravila od svojih trepavica dramu, nokte lakirala u tamno crveno, da bih na kraju dana obukla svoju crno-crvenu haljinicu uz neverovatno lepe sandalice u koje sam zaljubljena, a koje liče na one koje Keri Bredšo nosi u epizodi kada se Miranda porađa - samo što su moje crne - i tako spremna, krenula sam sa svojim društvom u noć da ludujem do zore i dočekam izlazak sunca.

A onda odjednom - ovo! Poslala svoj cv čisto probe radi, sutradan me već pozvali, da bi mi zakazali intervju za dan posle. A onda, juče ujutru, pantalone, košulja, pa čak i cipele na štiklicu, kosa uredno ispeglana, diskretne minđuše, diskretan lak na noktima, šminka takođe - diskretna. Torba koja nije u mom stilu, deluje ozbiljno. Ma cela sam delovala kao ne-ja. Usput grabim kafu za poneti, sedam na bus i pravac moj rodni grad na razgovor. 

Dočekala su me dvojica prijatnih momaka, jedan koji mi se odmah pohvalio time da mi je kolega jer je završio moj fakultet (pre nekih desetak godina, rekla bih), i drugi, nešto mlađi, koji me gledao nekako blentavo i pritom je moj potencijani šef. Onda su krenula pitanja i pitanja. Kad god bi mi odgovor bio pogrešan, znala sam to prekasno - onog trenutka kad sam ga već izgovorila. A imala sam dosta pogrešnih odgovora... Na primer, sigurno nije dobro kada na pitanje "Gde sebe vidite za dve godine?" odgovoriš sa: "U inostranstvu, na nekim master studijama." Samo bi mi u mozgu vrisnulo jedno Homerovo "D'oh!". I: "Ćurko, laži!"

Najgore od svega je što te sve vreme gledaju sa nekim blagim "ti si retard" osmehom. I nešto piskaraju. Pa se naravno zbunim čim vidim da hemijska olovka kreće ka papiru. Osećala sam se kao da sam sat vremena pre toga bila bezbedna u svom obdaništu, a onda me neki dušmanin izgurao odatle i naredio mi da se pravim ozbiljna. "Koju biste poziciju voleli da imate u HR timu?" Pozicije?! Kakve pozicije?! Sve što ja znam o HR-u jeste da se tu uglavnom zapošljavaju jezičare, kao ja, i psiholozi.. a, da, i poneki pravnik. I tako, crna ja, naklapam nešto, a kakav crni HR, ja u torbi krijumčarim drame i eseje da ih čitam u autobusu! A da se ja ipak vratim onome što jedino znam u životu, hm?

Poslednje pitanje je bilo "Znači, ti planiraš i da radiš, diplomiraš u roku od tri meseca i još pokreneš kulturni centar?", ali onako, uz sarkastičan osmeh. A ja ne volim kad neko misli da ja nešto ne mogu da postignem. Pa sam ih zato pogledala sa visine, uz iznendani nalet neverovatne količine samopouzdanja i mirnoće, i rekla uz blaženi osmejak: "Zašto da ne?". Malo mi je falilo da im namignem u tom trenutku, života mi! 

Nakon dvadesetak minuta i čuvenog "Zašto da ne?", ustala sam, stisnula ruku jako i jednom i drugom, i moja košulja i ja, i moj Ibzen i Šo koji su poslušno ćutali u mojoj fensi torbi, smo im rekli "Prijatno" sa sve klepetom mojih štiklica. Pa kako bude. Bar sam svratila do kuće mi da vidim roditelja mog, brata mi i mačke i mačiće. Ako ni zbog čeg drugog, vredelo je zbog toga.

Anger’s starting

to boil up

under my skin.

I can feel its atoms

slowly gathering together,

getting ready to extract

You

from my blood vessels.

It will squeeze

You

out,

leaving me dry from life,

leaving me dead,

leaving me behind.

My dark skin

stands as a proof

that I am

Your slave,

Your servant,

my white master.

My master,

I thought

I would never sing again.

Thank you for being

my inspiration,

for starting the avalanche

of my crippled emotions.

My white master,

my white owner,

Your black slave

is in need of

You. 

Nedostaje. Njegove oči. Tako zelene. Tako čudne. Menjaju boju. Budu sive. Pa mutne. Smeju se. Gledaju nežno. Uozbilje se. Pametne su. Duboke. Mogla bih potonuti u tim očima. Bez straha da se ne ugušim.

Njegove usne. Taj mladež na usni koji toliko ne voli. Ja ga obožavam. Jedinstven je. Prelep je. Savršen. 

Njegove mane. Bar one koje znam. S tim manama bih mogla da živim.

On... 

Iako sam proslavila apsolviranje pre nekih nedelju dana, tek sad nađoh za shodno, a nađoh i vremena da ispišem utiske. I to radim samo zato što želim da podelim sa što više ljudi svoje utiske, želim da što više ljudi zna da je to verovatno bilo jedno od najboljih apsolventskih večeri u istoriji istih. Mada... pretpostavljam da svaki Ciganin hvali svoga konja, pa tako i ja. :)

Šalu i narodne mudrosti na stranu, stvarno je bilo neponovljivo! Počev od ekipe, jer sam se još jednom uverila da oko sebe imam sjajne ljude, čak i oni neki izuzeci koji su se večito izdvajali iz ovih ili onih razloga su te večeri bili neverovatni. Meni je bitno bilo da su tu oko mene oni koji su mi postali najbliži za ove četiri godine. I bili su. I najomiljeniji profesor i najomiljeniji asistent. I šta ćeš više. Muzika je bila, prosto rečeno, fenomenalna. Od Mala Vida, preko Rundekove Apokalipse, do Wish You Were Here... I svaka pesma je pokretala na igru, ples, pevanje (a ponekad i dranje iz sveg glasa)... Grljenje, seta što se rastajemo i što više neće biti isto. Ipak je to cela jedna epoha naših života koja se završava. Nedostajaće mi ti ljudi.

Kad je krenulo da se pije, bilo je jako interesantno. Pogotovo što se nakon nekoliko čaša, čašica, ili flaša, centar za memoriju nekako čudno ponaša. Svi znamo da je bilo veselo. Svi znamo da smo se super proveli. Ali... odakle flaša Rozea u mojim rukama dok smo se taksijem vraćali u grad? Hmmm... I šta se kog đavola dešavalo na after-party na keju?

Sutradan se jedva ustalo. Čak mislim da smo i dalje bile pijane, jer smo se teturale po stanu kao prvoklasne alkoholičarke. Prvo je moja najbolja drugarica/cimerka/koleginica S. vrisnula kad me je videla jer nisam skinula šminku, pa se ista razmazala do pola moje face. To smo sredili, pa smo seli za moćni Facebook gde su već bile postavljene slike i slike... od kojih se za pola njh nismo sećale kako su nastale.

Eto, tome služe fotografije. Da ti, kad se napiješ i fenomenalno provedeš sa drugarima, pomognu da se prisetiš bar nekih detalja. A nekih se ipak i ne prisetiš.

Slika: S., naš omiljeni asistent D. i ja. Kezimo se, ja s jedne, S. s druge strane, a D. između nas i iz nekog razloga deluje uplašeno. "Kad je ovo uslikano?!" - "Nemam pojma."

Slika: Kolega (i naš pratilac, kako volimo da kažemo) P. koji slika, S. i ja na zadnjem sedištu taksija, pomenuta flaša Rozea viri iz mojih ruku. Iz aviona se vidi da nam nisu sve na broju... Te se pa tek ne sećam. 

"S.! Kad si se slikala sa profesorkinim sinom?!" - "Molim?!?!?! Šta bre sa prof..." (Vidi sliku i prenerazi se.) Par dana kasnije koleginica priča: "Znaš li ti, S., da si me bar pet puta pitala da li znam ko je to, i da sam ti ja svaki put odgovarala da ne znam i ti si mi svaki put objašnjavala da je to profesorkin sin.." Pijana posla. 

Priča ide još dalje, ali uglavnom se dobrih 60% slika ne sećamo... Zamislite, čak smo i danas otkrile tri nove slike za čije postojanje nismo znale. Nismo ni slutile! 

Eh, mladost - ludost. Bilo je veselo. Bilo je divno. Znam da sam sve vreme imala kez na svom licu, čak i sutradan kad sam se otreznila (mada, diskutabilno je da li sam bila trezna i sutradan). Bilo je toliko lepo da me i sada čini neverovatno srećnom kad se setim te večeri. 

Problem je u tome... Negde oko 6h ujutru, kad je zasijalo sunce i kad smo napokon krenuli kućama sa keja, svratili smo u pekaru da jedemo. Ja još uvek ne znam šta sam kupila i jela tog jutra...  

A drugarici iz srednje škole sam poslala poruku negde oko 4h ujutru. Išla je od prilike ovako: "Aelo, ja imam apsolveventsko. Vidimo 7ei ako moyes." Inače, drugarica se zove Jela. Pa vi sad vidite. Moglo je da bude i gore. 

Život... Nije lak, zar ne? Do sad nam je još i bilo jednostavnije. Ali, uskoro... uskoro ćemo diplomirati, a onda kreću neke ozbiljne stvari. Onda se moramo odlučiti na koju stranu sveta. To je ona raskrsnica od koje sam ceo život strahovala - da li ću napraviti dobru odluku ili ne. A ove četiri godine prošle kao četiri uzdaha i izdaha. Mislili smo da će trajati, ne zauvek, ali bar duže. Bilo je divnih trenutaka. Bilo je ružnih trenutaka. Bilo je smeha i žurki. Bilo je svađa i neslaganja. Zbližavanja i udaljavanja. Haosa i jurnjave da se završe obaveze. Lenjih popodneva, ispijanja piva na keju i pravljenja žurki. I sve smo to prošli zajedno, imajući jedni druge za oslonac i podršku. I pomoć. Stekla sam par prijatelja za ceo život. I neverovatno sam srećna i bogata zbog toga.

A i uvek ćemo imati ovo naše apsolveVEntsko da ga se sećamo... ili ne sećamo... :) Ali, sećaćemo se bar osećaja, ako ništa drugo - i to je dovoljno.

I za kraj ovog posta, citat koji je moto naše generacije:

"It was the best of times, it was the worst of times, it was the age of wisdom, it was the age of foolishness, it was the epoch of belief, it was the epoch of incredulity, it was the season of Light, it was the season of Darkness, it was the spring of hope, it was the winter of despair, we had everything before us, we had nothing before us, we were all going direct to heaven, we were all going direct the other way - in short, the period was so far like the present period, that some of its noisiest authorities insisted on its being received, for good or for evil, in the superlative degree of comparison only." (-Charles Dickens, "A Tale of Two Cities") 

Prošlo je možda tek dve ili tri nedelje kako sam otkrila jedan noviji kanadski bend i oduševila se! Otkrila sam ih tako što sam ih - vidi čuda - upoznala lično, provela sa njima neko vreme i oduševila se ne samo njihovom muzikom nego i njihovim ličnostima, time kakvi su ljudi i što jesu ljudi. 

Naziv benda je Morre. Na pitanje "Zašto dva 'r'?" dobila sam odgovor "Zašto da ne?".  Kreativni, puni energije, pametni, mladi - verujem da je ceo svet pun uspeha i mogućnosti tek pred njima. Najbitnije je i prelepo to što oni vole iz dubine svojih srca muziku, vole što se njome bave, vole svaki tekst koji napišu i melodiju koju iskomponuju i sve se to oseća dok se slušaju njihove pesme. Željni toga da se probiju dalje od severnoameričkog kontinenta, ove godine su napravili dvomesečnu turneju po Evropi (na kojoj su i dalje) i u sklopu te turneje održali jednu svirku na niškom SKC-u i u beogradskom Kuglašu. Oduševljeni su Srbijom, ljudima u njoj i želja im je da je opet posete. 

Bend je nastao 2008. godine u Torontu, a čine ga trojica harizmatičnih, komunikativnih i neverovatno prijatnih mladića. Verujem da će vam se dopasti njihova muzika, pogotovo onima koji vole zvuk roka, a pritom u nekim pesmama se čuje blagi istočno-evropski prizvuk koji omamljuje čula i čini da sklopiš oči, njišeš se i pevušiš - prosto je nemoguće odupreti se. Istočno-evropski prizvuk nije slučajan, s obzirom na to da bend čini i nešto balkanske i slovenske krvi. Naime, Adrian je poreklom Rumun, dok je Igor brat Sloven iz Letonije. Jedino je Tajler čistokrvni Kanađanin. :)

Poslušajte, nećete se pokajati! 

http://www.youtube.com/watch?v=yfdoIw2XMXM&feature=related 

http://www.youtube.com/watch?v=gaDbvWWWaT4

http://www.youtube.com/watch?v=MoGrFMliCMo&feature=related 

http://www.youtube.com/watch?v=HcxaZxWX5RY&feature=related