Mada možda tako deluje, ne, neću pričati o veš mašini. Niti bilo čemu sličnom.
Često razmišljam o tome kuda ide ova zemlja, mala, klonula Srbija na brdovitom Balkanu. I kuda mi idemo zajedno s njom. Kad pogledam ljude oko sebe i stanje moje fizičke okoline, rekla bih da idemo u - propast.
Hajde da se fokusiram na ljude. Posmatrajući mlade oko mene (uključujući i sebe), primetila sam da polako ali sigurno ludimo. I Kad kažem da ludimo, stvarno mislim da LUDIMO. Ko zna šta znači kad je neko "azdisao", njemu/njoj bi onda trebalo sve da bude jasno. Svaki dan se svede na isto. Svaki izlazak u grad se svede na isto. Svi razgovori se vrte oko istih tema. Čisto beznadje. Dani i noći nam postaju nekako prazni, a i mi sa njima postajemo prazni iznutra. Postajemo besni. Postajemo nezadovoljni jer nam ne uspeva da se zadovoljimo sa ovim što imamo. Treba nam više. I kad kažem "više", da se razumemo, ne treba nama ne znam šta. Treba nam samo normalan život, znate ono - da ne razmišljaš da li ćeš imati za jedno ili dva piva te večeri, da li ćeš možda da ogladniš negde oko ponoći, pa da ipak popiješ samo jedno pivo da bi imao čime da kupiš hranu, da li ćeš imati da odes na sladoled sutra, a prekosutra na kafu. I to su samo neke sitnice. Šta je sa odećom, sa obućom? Evo, 1. septembar se bliži, a ubrzo i 1./15. oktobar - pomrčina za studente jer treba da puknu ogromne pare na knjige. Pa onda, da li ćeš prekrcati taj mesec, da li ćeš imati šta da jedeš do kraja meseca, da li ćeš moći da platiš račune i kiriju na vreme, da li ćeš moći da izdvojiš novac za koji izlazak u grad, jer opet, mlad si, i želiš, a i trebalo bi da se zabavljaš - dok si mlad, posle je već kasno... Uf, listi nema kraja, čini mi se.
A onda, tu je i pitanje posla. Gde da radiš? Sutra uzimaš diplomu u ruke i šta ćeš uraditi sa njom? Svestan si da roditelji ne mogu večito da te izdržavaju, ne zato što neće, već zato što nemaju. I to te ubija, cepa te iznutra, gledaš svoj život kako se odvija i kako ne možeš nikako da pomogneš ni samom sebi, ni ljudima koje voliš.
A svestan si i toga da ti se i sa tom diplomom može desiti da završiš kao konobar u kafiću, radnik u proizvodnji u nekoj fabrici, čistačica negde, i to možda baš na tom istom fakultetu na kojem si ponosno uzela svoju teško zarađenu diplomu pre nekog vremena (a i za te poslove ti je potrebna ili luda sreća.. ili veza).
Tuga. Rasulo. A da ne pominjemo koliko mladih ima koji nisu nogom kročili u inostranstvo, i to neko najbliže. Letenje avionom je već science fiction.
Gledam i matore. Ni oni nisu u boljem stanju. Mnogi su izgubili poslove, moj tata među njima. Sad, čovek sa svojih 59 godina - kažu, još mlad za penziju, a isuviše star da bi ga zaposlili. A koliko takvih primera ima? Ne znam da li želim da znam. Prokleta zemlja.
"Ovo je zemlja za nas" - Milane, mislim da si se malkice zeznuo...
A onda, tu je i taj problem "Beogradizacije" (sorry Beograđanima, ništa lično, a morate se složiti da je to naša realnost). Provincije koje propadaju, Beograd koji se uzdiže, Begrad kojem je "potrebna još jedna sigurna kuća", i provincije kojima, bar po mišljenju naših državnika, ne treba ništa. Ma, taman posla, mi živimo od vazduha...
Ljudi su ogorčeni, kako i neće biti? Besni, depresivni, srčani bolesnici, pod lekovima... Muka mi je kad vidim te lekove, prokleta hemija. Muka mi je od ove svakodnevnice koja već postaje prenaporna za sve, nebitno bio mlad ili star, postaje neizdrživo.
Zar ne beše da će se kraljević Marko dići iz mrtvih da pomogne Srbiji u nevolji? E, pa, Marko, Srbi kukaju i mole i plaču, grizu i grebu, čupaju kose sebi... A gde si ti u svemu tome?
Da se razumemo... Veze ne prijaju svima. Ne snalaze se svi tako dobro u romantici i držanju za ruke. Neki ne vole da ih neko non-stop grli, ljubi i mazi... ili da oni non-stop grle, ljube i maze. Nekima je život malo više od toga i zapravo ne pridaju preveliki značaj nečemu što ljudi vole da zovu "ljubav" (znate ono, muško+žensko).
Sad, da se razumemo... Nije da ti ljudi ne veruju u ljubav, ili da im nije potrebna. Nije da ne prija povremeno grljenje, ljubljenje, maženje... Ali kako da objasniš ljudima da tebi veze ipak ne idu od ruke? I da nekako ti nisi za to? I da tebi zapravo veze, momci, "ljubav" ne znače baš puno i ne predstavljaju ti velike muke u životu? A da te pritom ne gledaju kao da si žirafa koja je odjednom pala s neba pravo pred njihov nos....
Daleko od toga da sam stegnuta osoba. Actually, I'm rather nice and communicative. Ali, ipak sa svoje nepune 22 prija mi osećaj da znam da sam single, da znam da me niko ne čeka da mu se javim, da niko ne očekuje da ga pozovem dase vidimo, da nniko ne zavisi na bilo koji način od mene. Taj osećaj obaveze me ubija... u pojam. I ne, ne volim da se držim za ruke, volik da hodam opušteno ulicom, bez osećaja sputavanja i usporavanja. Ponekad volim kad se zagrlimo dok hodamo, to je nekako lepo. Ali ponekad. Volim i da zagrlim čoveka, ali kad mi dodje da nekog zagrlim zbog nečega, zato što mi je taj neko nedostajao jer ga nisam videla dugo, zato što sam odjednom osetila veliku dozu ljubavi ili "dragoće" prema tom nekom, pa moram da je podelim sa tim nekim. E sad... volim da se ljubim... ali ni to uvek. A i maza sam... kad mi tako dodje.
Još uvek nisam tip za veze. Brine me to... da li je to samo još uvek tako, i nekada ću postati tip za veze? Ili ako nisam sada, dok sam još (relativno) mlada, tip za veze, da li to znači da nikada neću ni biti?
Kažu, sve je lako kad si mlad i što si stariji to si čudniji i probirljiviji po pitanju svega. Po toj logici - I'm doomed.
Deluje kao da mala Jana ima jedan od onih savršenih malih životića... Ujutru, čim ogreje sunce, ona otvori oči, protegne se, lenjo se umije i izađe pravo iz svog skrovišta napolje u novi dan. Žmirne u pozdrav suncu, odgega do svog omiljenog mesta ispred kuće, tu se smesti i uživa.
Kad ujutru ustanem, pošto ona ipak ustaje pre mene, veselo odskakućem do nje i, što bi rekli, "promajem" se s njom. Brinem se da li je jela, pila, da li joj je dosadno, da li je možda i dalje gladna ili se možda prehladila, pa zato kija... Na žalost, zbog svojih obaveza, ne mogu joj dugo praviti društvo, pa ubrzo odem za svojim studentskim i kućnih poslovima. Tužna je kad je ostavim, voli da se igra i ne voli da bude sama. Ponekad, moj brat joj pravi društvo, kada ima slobodnog vremena. Ali kad se sve sabere i oduzme, većinu vremena provede sama, tražeći način da zabavi sebe - mada, na kraju krajeva, tako je sa svima nama, zar ne?
I tako... Dan joj se ljubazno svede na igru, "lenjovanje", dremanje, uživanje... I na to da sve nas u kući nasmeje od srca, do srca.
Divna je Jana... Malkice smotana, malkice šuntava, kako ja volim da kažem... Mala, ali ume da uživa u životu, u suncu, u hladovini, u svakom trenutku - a to je sposobnost koja se izgleda gubi s godinama.
Ko zna šta se mota po njenoj malenoj glavici... Ali šta god da je, lepo je... Duša mala...
Ah, da... Jesam li pomenula da je mala Jana zapravo moja mala maca?
Prošlo je više od dve godine kako sam blogovala... Nisam sigurna da se secam kako to ide! Pretpostavljam da bi najpre trebalo da se predstavim, napišem neki uvod i bla, bla, bla... Nego, kao što bi rekla jedna moja poznanica, today is all about avantgarde! Treba eksperimentisati, raditi drugačije, šokirati... Ako ćemo da čitamo poeziju pred gomilom ljudi, pročitajmo pesmu goli... ili tako nekako.
Ovog jutra... It's all about Nina Simone.
A knjige i po neka skripta me strpljivo čekaju - moji verni drugari. Voda za kafu polako vri. Jedva čekam da zamiriše...
Today... I want to feel good!
Mada, jedna trezna Engleskinja i previše izgubljenih strasti... I'm not sure how that will work!
