Pijane Engleskinje & Izgubljene Strasti

"Mislim da bi trebalo da izmisle novu reč. Reč koja bi opisala onaj trenutak pre nego što poljubiš nekog. Mislim da je osećaj kao... kad ptica odluči da može da leti."

"Once and Again" aka "Život iznova" (tv show)

- 1. sezona, 16. epizoda 

Postoje priče koje nas čine. One su deo nas, deo naših ličnosti, zbog njih smo, delimično, ono što jesmo. Takve priče čuvamo u sebi kao neko blago; kuda god da krenemo, nosimo ih sa nama, pod parolom „omnia mea mecum porto“. Te priče ne pričamo tako često, niti tako lako. Za njih nam je potrebno malo hrabrosti, pročišćeno grlo i siguran glas. Da ne zadrhti. A kad krenemo da pričamo, onda osećamo od svega po malo: i radost i tugu, poštovanje, divljenje, ljubav. Možda budu propraćene i kojom suzom, ako nam se hrabrost pokoleba.

Takva je i ova moja današnja priča – o ženi koje nema.

Prošle su godine. Ali ipak, ne prođe dan da ne pomislim na nju. Dozovem je u sećanje. Njeno lice, njene oči, tu crnu, neukrotivu kosu. Svaku boru. Osmeh. Još uvek mogu da joj čujem glas; još uvek mogu da čujem kako joj odzvanja smeh. Mada, kako dani prolaze, sve mi se više i više udaljavaju ti zvuci. Pokušavam da dozovem i mirise i dodire, ali oni su već izbledeli. Jedino se još dobro sećam njene kože, najnežnije kože na svetu. I najbezbednijeg mesta na svetu – njenog zagrljaja.

Poseti me u snovima ponekad. Uznemiri mi misli, dušu. Volim da je vidim, iako sam posle svakog sna po kojem mi je ona hodala neizrecivo tužna. Čuvam te snove, ne dam im da se otrgnu iz mog sećanja, jer i oni su neka vrsta uspomene na nju.

Setim se ponekog razgovora koji smo vodile. Ponekad, ja onako zelena, jogunasta, ubeđena da sve znam i sve znam najbolje, tvrdoglavo bih terala svoju priču. Ona bi samo rekla svoje. I pre ili kasnije bi se ispostavilo da je bila u pravu.

Bila je tako jaka. Žena zmaj. Preko leđa, preko glave, uspela je sve da preturi. Iz svake borbe je izašla kao pobednik. Osim iz one poslednje.  

Jednom, kad porastem, volela bih da budem kao ona, da imam njenu snagu, njenu dobrotu, to biće dobrodušno koje nikad nije loše nekome pomislila. Naravno, imala je I mane. Puno njih! Kad detektujem neke kod sebe, nasmejem se sama sebi – a toliko sam se trudila da ih izbegnem!   

Nedostaje. Iz dana u dan. Ni više ni manje. Uvek jednako nedostaje, uvek jednako zjapi praznina i jednako boli. Uvek jednako gubim vazduh na momente kad se setim tih dana. 

Samo jedan telegram i tri reči. Dovoljno da ti se ceo život promeni iz korena. I ne samo život, nego celo biće. Vrisak. To je sve što je moglo da izađe iz mene. Samo vrisak. Za suze nisam bila sposobna. 

Ljudi očekuju da imaš i mamu i tatu. I profesori na fakultetu. Jednom je profesorica napela kolegu da priča o svom ocu. Nisam sigurna, ali mislim da ga nema. Dečko je pričao, onako generalno, izokola, nekako je izmucao neki odgovor, pa ga je ostavila na miru nakon desetak mučnih pitanja i minuta. Naredno je bilo pitanje o mami. Krila sam se svim mogućim sredstvima, samo što se ispod klupe nisam zavukla. I preskočilo me je. 

Ljudi ne razmišljaju o tome. A i što bi. Ali, ipak, obratite pažnju kad upoznate nekog novog i ne znate sve o njemu ili njoj. Možda ćete reći nešto pogrešno, sasvim nenamerno naravno, ali onda nastaje neprijatna situacija. Kao kad mene pitaju: "Čime ti se bave tata i mama?" I onda ja tako razvežem priču o tati, kako je izgubio posao, kako je teško za posao zadnjih godina, ne zna kako će sad, mora da čeka penziju, niko neće da ga zaposli, a do penzije ima dosta. Ufćemo i uhćemo, mnogo je takvih priča, užas jedan kakva nam je država, i tako dalje i tako bliže. I taman se ponadam da je dotična osoba dovoljno zamajana, kad ono sledi pitanje: "A mama šta radi?" Ovaj, pa kako da vam kažem, eto već skoro pet godina gradi karijeru na onom svetu, ako znate na šta mislim. Ha ha. Malo crnog humora. A celo telo mi drhti kao prut i jedva ostajem pribrana. Dok se drugoj strani lice snuždi istog momenta i zamuckuje “žao mi je, izvini”.

U jednog trenutku sam shvatila da više nikad neću upotrebiti reč "mama". Da nemam više kome da se obratim tako, nemam koga da dozovem tako. Plakala sam tad kao malo dete. 

Prošla sam sve moguće faze. Bila je tu i ona faza negiranja, i faza besa i prema smrtnim i besmrtim bićima, kad sam krivila sve, od Boga, preko lekara, pa do sebe same. Bila je faza bežanja iz stvarnosti, faza pretvaranja da je sve u redu, faza kranje depresije, faza noćnih mora, faza nesanica... faze i faze… dok nije došla ona najgora, dok nisam dotakla dno.

Srećom, bila sam dovoljno svesna da moj mozak, koji je već dobro plivao u alkoholu i po kojim opijatima, shvati u jednom trenutku da je dosta. Počela sam polako da se pridižem na noge. Pa onda polako, stepenik po stepenik, da se penjem ka površini.

        Na površini sam našla neku novu sebe, pokupila konce svog života i krenula da upravljam njima. Nije isto, nikada više i neće biti isto. Naučila sam i shvatila mnoge stvari. Sad na život gledam drugačije. Sad mi je on nešto dragoceno, vreme poklonjeno da se dobro iskoristi na planeti Zemlji, a ne da se baca uzalud. I nema čekanja, mora se živeti, stvarno živeti, sada, odmah, ovog trenutka, na ovom mestu, jer granica između Života i Smrti je iznenađujuće tanka i nikad ne znaš kada će doći dan kad ćeš preći na drugu stranu.

Posle svega sa čim sam se srela, posle svega što sam proživela i preživela, posle padova, uspona, pa opet padova i opet uspona, posle godina borbe da mojoj porodici i meni život izgleda što normalnije može… Posle svega toga, uspeva mi da pričam o njoj ponekad. Kao, na primer, večeras.

Ta moja draga, draga i neponovljiva žena koje nema.

"Svakog jutra u Africi probudi se gazela, i zna da mora trčati brže od najbržeg lava da ne bi bila zaklana.

Svakog jutra u Africi probudi se lav, i zna da mora trčati brže od najsporije gazele da ne bi umro od gladi.

Nije važno da li si gazela ili lav.

Kad svane zora, bolje da odmah počneš da trčiš." (Afrička poslovica)

Svakog jutra, kada započne novi dan, započinje i nova borba. Oni koji se ne plaše slobode - imaće je. Oni koji se ne plaše života - živeće ga. 

Ne, nisam obična. Ne, ne plašim se da udahnem vazduh punim plućima i da ga izdahnem tako da sve huči. Ne plašim se da živim život i to onako kako se meni sviđa. Ne plašim se da imam drugačije mišljenje i stav od većine, i ne plašim se da ga kažem naglas i stanem iza njega nepomično, kao stena. Zato me ne vole oni koji stavljaju znak jednakosti između života i rutine, zato me ne vole oni sa uskim umovima. Činim da se osećaju nelagodno, uplašeno. 

Kad krv moja slovenska, vrela, pomešana sa turskom, zaigra u mojim venama, plašim ih. Plašim ih zato što sam živa. Zato što ne gutam šta mi se gura u usta, zato što ne prihvatam sve zdravo za gotovo. Zato što gledam istinu u oči. Zato što je prihvatam, ne poričem je. Zato što se borim.

Kako bi bilo da napraviš korak napred? Ne sada? A kada onda? 

Prestani da hodaš u krug. Ne budi kukavica. Preleti iznad kukavičjeg gnezda i odleti u život. Surov je. Ali je prelep. 

Nije važno da li si gazela ili lav.

Svanulo je.

Trči! 

"Čovekoljublje ili filantropija je dobra volja da se pomogne bližnjem svome."

  "Rečju civilizacija označavamo viši stepen razvoja ljudskog društva." (Obe definicije preuzete sa Vikipedije.)

Studiram takav fakultet gde se dosta analizira, razmatra, secira ovaj jadni svet na sitne komade, skupljaju se činjenice, legende, mitovi, priče, upoređuje se pesma sa pesmom, pesma sa pričom, priča sa romanom... i tako sve u krug; postavljaju se pitanja o tome kuda ide ovo naše moderno društvo, toliko duboko ogrezlo u svoju "modernost", sa sve naukom, tehnologijom, pohlepom, mržnjom, željom za moć. 

Danas sam odgledala dokumentarac koji stoji kao jedan od mnogih obaveznih u mom programu. BBC-ijev je. Neću ga opisivati. Neću, jer treba da se pogleda. Ukoliko razumete engleski jezik, zanima vas istina o tome na čemu se zapravo gradila Evropa, a pritom imate veoma maglovitu sliku o tome šta se zapravo dešavalo u Africi krajem 19. i početkom 20. veka, šte su zapravo nazivali "humanizmom", "filantropijom", "učenjem o civilizaciji" i ko je zapravo bio učitelj o civilizaciji... pogledajte. Verovatno ne znate većinu stvari koje ćete videti u ovom filmu. Upozorenje: uzdrmaće vas. Do srži.