Pijane Engleskinje & Izgubljene Strasti

Da se razumemo. Postoje muškarci i postoje muškarci. Neki su ovakvi, neki onakvi.. A neki su prosto opasni. U 21. veku najopasniji muškarci nisu ni oni glupi, ni oni nasilni, ni oni smotani, ni oni koji su kukavice, ni oni lenji - ne, jer od takvih uvek znaš šta možeš da očekuješ. I to je to, ni manje ni više: za glupog znaš da je glup i da ćeš tonu živaca da izgubiš trudeći se da mu objasniš nešto, a neće vredeti jer će i dalje blentavo da te gleda; za nasilnog znaš da u svakom trenutku može da digne ruku na tebe, pa sama biraj da li hoćeš sa takvim da živiš; smotani su bezopasni, kukavice su "žene" a lenji idu na nerve. Dok -

Najopasniji muškarac današnjice ukratko: lepo lice, sladak, privlačan, svi zubi, lep osmeh, sva kosa na glavi; lepo telo, zategnuto, mišićavo, jer se takav uvek ili bavi nekim sportom ili radi na sebi; lepo hoda, muževan je, lepo miriše; pametan je, inteligentan, načitan, sa njim možeš, kao u onoj glupoj reklami za pričaonicu, da pričaš o čemu god hoćeš; lepo se oblači, lepo se obuva, i pritom je pažljiv, ljubazan, i voli da se žena pored njega uvek oseća kao žena - džentlmen je do srži. Izvešće te na večeru, naručiće flašu vina, nasmejaće te, učiniće da se osetiš prijatno i privlačno. Prošetaćete, držaće te za ruku, pa će ti onako nonšalantno prebaciti ruku preko ramena, ići će sa tobom u butik koji voliš i nadovezaće se na tvoju šalu o tome kako bi mu te i te čipkane tangice baš lepo stajale (većina muškaraca bi se na ovako nešto naljutila, sad but true). Sedeće sa tobom na -150 Celzijusovih na klupici u parku da biste pričali o smislu života, a onda će te odvesti na kuvano vino, toplo i cimetno. Mhm.

I tako, sve idealno, sve fino. Prvi poljubac, drugi poljubac... Poljubac za poljupcem. Pa zagrljaji, pa čuda, pa ti je lepo, pa si zaljubljena do ušiju.

I sve bi ovo zapravo bilo savršeno, ali savršeno. Međutim. Moja priča nije Grimova bajka. On zapravo ima devojku već 3 godine. On tu devojku planira da zaprosi. On toj devojci kupuje prsten popodne, a iste večeri tebe poziva na romantičnu večeru kod njega, on kuva. On tu devojku zaprosi. Ona kaže da. A ti, pametna devojka, i ako si to znala, ipak si birala da lupiš glavom o zid, jer baš zbog tih Grimovih bajki si mislila da će se možda zaljubiti u tebe, pa će shvatiti kako bez tebe ne može da živi, shvatiće da ste srodne duše, raskinuće sa njom, a onda ćete vas dvoje ostati zauvek zajedno. Srećno i dugovečno.

Ali nisi ti kriva. Jer ti si naivna, romatnična duša, to nikakva pamet niti ogroman IQ ne može da promeni. I dobro je što je tako. Dok je tako. On je, s druge strane, isto tako pametan, IQ mu udara u plafon, ali umesto da svoje kapacitete koristi za nešto dobro, korisno i lepo, on ih koristi u svrhu manipulisanja ljudima. On će te ubediti kako si ti savršena za njega, da se zaljubio u tebe, i to će sve tako iskreno biti odigrano. Lukavo. U cilju da iskoristi. 

Tužno je to. Takvih ljudi je sve više. Varaju, lažu... A kad ih pitaš zašto, ni sami ne znaju. Kad ih pitaš kako mogu, kažu ti: "Ti to ne možeš da razumeš." Bullshit!

Zato se čuvajte takvih. To su opasni umovi. Bolesni. Oni ne znaju za moral, za vrednosti, ne umeju da vole. Nikoga osim sebe, naravno. Izopačeni su, ljigavi, prodaće ti svaku priču i to tako fino da i ne primetiš da si je kupila. Od njih ne znaš šta da očekuješ. A tako su pametni, tako su pametni...

Tolika pamet protraćena uzaludno. Avaj! 

Kad se uskomeša... sve u tebi. Uzvrpolji se, krene da bruji, da zuji, da se sudara, unezveri se. Misliš, razmišljaš, prevrćeš po glavi događaje, uspomene, poglede, osmehe, reči, dodire, poljupce... Pa se setiš, svaki put kad mu nešto pričaš, kako se uozbilji i pažljivo sluša, kao da mu otkrivaš tajnu o postanku sveta. Setiš se kako si se budila uz njega ujutru, sa njegovim rukama oko sebe koje te stežu i privlače još jače ka njemu ako se bar malo mrdneš. Pa onda kako hodate ulicom, i u jednom trenutku njegova ruka uzme u sebe tvoju, a tebi se osmeh razlije po licu kad shvatiš da je njegova ruka tražila tvoju. Srce ti puno. Ne odvaja ti se. Setiš se kako su te žmarci prolazili kad god te dodirne ili poljubi. Oni pakleni poljupci po vratu od kojih izgubiš pamet... Setiš se tog prokletog mladeža na njegovoj usni koji je tako jedinstven i neponovljiv i najlepši u tvom svetu. Prosto ne postoji drugi i tačka. 

Komeša se... komeša...

...i shvatiš - koliko ti strašno nedostaje to biće, to jedno jedino biće od svih mogućih koje znaš. Samo jedno jednino biće koje te može načiniti beskrajno srećnom i večito nasmejanom. Kao što su negde rekli: "Šest milijardi ljudi na svetu, šest milijardi duša. Ali nekad, potrebna vam je samo jedna." I dovoljna, što se mene tiče.

Mi kažemo: "Daleko od očiju - daleko od srca." I ovde odbijam da budem Srpkinja i biram da budem Engleskinja, jer mi se njihova verzija više sviđa: "Absence makes the heart grow fonder." 

Samo još da vidimo koje je od ova dva tačno.

Nisam posećivala blog neko vreme. Prosto, nisam nalazila vremena. Sad mi je, eto, nešto došlo, pisala bih malo o nekim lepim, dalekim stvarima, o nekim snovima i stvarnostima, željama i žudnjama... Međutim...

Vidim da atmosfera nije baš dobra. Ne znam šta se dešava, ne znam ni da li imam prava da pitam. Ovde sam tek jedva godinu dana, ali nisam bila česti posetilac, pravila sam duge pauze, prosto - ljudi nisu ni stigli da me popamte niti upoznaju. Niti sam ja stigla vas da upoznam. Nisam ni bila u mogućnosti da to omogućim. Ali vidim: večras nije vreme da se piše. 

Vidite, nekada davno, još dok sam bila srednja škola, pisala sam blog. Ali na drugom blogu, ne ovde. Bilo mi je lepo. Stekla sam prijatelje, pisali smo, čitali jedni druge i uživali u tome. Komentarisali, pričali, razmenjivali mišljenja. Onda... onda se moj život promenio iz korena. I tako je došlo vreme da prekinem sa pisanjem tog bloga. U stvari, to se nekako spontano desilo, jer sam se i ja promenila iz korena, nisam imala želju ni za najobičnijim životom, a ne pisanjem. Godine su prošle. Rešila sam dapočnem da pišem opet. Blog.rs mi se činio kao fenomenalno mesto. I ne kažem da nije. Meni se ovde sviđa. 

Ali ne sviđa mi se ova negativna energija. Ne sviđaju mi se tužni postovi. Postovi koji prozivaju. Postovi koji su ogorčeni. Neću to. Trebalo bi da je ovo zajednica pametnih ljudi koji vole pisanu reč. Koji vole da pročitaju lepo sročene redove i koji i same vole da ih stvaraju.

Ne znam o čemu se radi. Nije ni na meni da znam. Samo vas molim, malo više pozitivnog, malo pozitivno naelektrisane energije. Da ne bude samo naelektrisano. Svi ćemo se osećati bolje.