Da li ste znali da, ako hoćete da volontirate u Africi, zapravo morate da platite organizaciji popriličnu svotu novca (neke čak traže i sumanute svote) da biste volontirali?!
Ja to nisam znala, a saznala sam sinoć slučajno, dok sam surfovala po netu, tražeći neke informacije. And I was shocked!
Treba da platiš da bi se pekao po afričkom suncu, ubio se od rada i verovatno nahvatao koju bolest? A kad se vratiš, em si ostao bez para, em bez fizičkog, a i mentalnog zdravlja, a verovatno ćeš usput i izvršiti samoubistvo jer noću ne možeš da spavaš zbog svega što si video tamo.
I to se zove "humanost"? To što će te "humane" i "dobrotvorne" organizacije pokupiti novac koji se koristi u ko zna koje svrhe i ide u ko zna čiji džep, to je humano? Ja sam mislila da obični ljudi, koji žele nešto da promene, koji žele da pomognu, da ulože svoje vreme, svoju energiju i svoj život da bi učinili nešto lepo, mogu da volontiraju bez rashoda. Prihoda nema, zarada mi ne treba, ali ako hoću da volontiram, valjda mogu to da uradim bez da pljunem iz svog džepa 4000 dolara, koje, by the way, nemam!
Humanost, my ass.
Danas sam doputovala kući na produženi vikend. Kao ono Selma kad putuje na fakultet, samo što sam ja putovala sa fakulteta. Poslednjih dana sam u nekom blagom psihičkom rastrojstvu, pa sam skontala kako će me boravak u domu momu rehabilitovati i vratiti u neku relativnu, svima diskutabilnu, normalu.
Dok sam na matičnoj mi stanici sedela sa torbom sa jedne strane, rancem sa druge, čekajući brata da dođe po mene i odveze me kući, razmišljala sam o nadolazećoj apsolventskoj večeri i šta mi je još potrebno da bih te posebne večeri izgledala iole pristojno, mozgala gde ću naći preko potreban novac za te sitnice koje mi duša ište i za kojima vapi i pati, besnela na moje što mi nisu od neke finansijske pomoći (ali zato jesu od spiritualne), desilo se nešto što je još jednom prodrmalo moj i onako krhak svet.
Naime... Stanicom je prošetala jedna Ciganka u ranim pedesetim godinama, ili bar tako pretpostavljam. Samo je prošetala, nonšalantno, u svojoj podrpanoj odeći, nijedan deo se nije slagao sa ostalim delovima, niti boja sa bojom. Prošetala jednom na tamo, jednom na ovamo, i proučila pogledom nas sve koji smo sedeli tamo i čekali - nešto. Oh, da, primetila sam odmah da nosi cipele koje su joj bar za 6-7 broja veće. Na to sam se nekako navikla, jer stalno viđam. Ali onda sam malo bolje obratila pažnju... jedna cipela je bila obična, drvosečarska braon polu-čizma; druga je bila neka tamno-crvena polu-duboka cipela. Prva reakcija - gomila suza u očima. Mislim da sam mogla da čujem sopstveno srce kako mi se cepa. Ja sedim tu, naklapam sama sa sobom o nekim glupim haljinicama i cipelicama, sa ovakvim ili onakvim minđušama! Žena nema ni iste cipele koje bi mogla da obuje, pa makar i bilo divovske u odnosu na njenu malu nogu!
Podigla sam pogled. Tako ponosno je šetala svoj outfit autobuskom stanicom, da se moja tuga vremenom pretvorila u divljenje. Pogledala sam u ljude oko sebe, izašla izvan svog tela pa i na sebe pogledala prekorno... i palo mi je na pamet da je ta žena verovatno najnormalnije i najčovečnije ljudsko biće od svih prisutnih. Mi smo oni koji smo ludi.
