Nostalgija?
Ili je možda u pitanju činjenica da sam usamljena.
Možda to što se osećam prazno.
Možda me Šekspir sa svojim vešticama proganja i ne da mi mira, ni danju ni noću. (Vilijeme, dragi, ko te ter'o da pišeš tako debele knjige?)
A kad smo već kod veštica, možda su ovi pusti "Vampirski dnevnici", na koje sam se navukla kao najgore derle, povukli obarač negde duboko u meni, pa sad puca i pljušti na sve strane ta nikada iskorišćena energija koja sama od sebe gori i nestaje. Ponekad poželim da imam par tih gadnih očnjaka, da ih zarijem nekome u meso, pokidam vratne žile i isisam krv, da upijem sav život iz nekog, da osetim nečiji tuđi puls, kad svoj već ne mogu.
Neka tuga jeste, sigurno. Pritiska mi grudi. Boli me kad udišem.
Nekada davno, sećam se, gledala sam u jedne nebesko plave oči i verovala da je to Ljubav. Možda je i bila, sad to nikada nećemo znati. Potrošili smo godine jureći jedno drugo u začaranom krugu. I nakon svih tih godina, jedino me boli baš to što nikada nećemo znati koliko smo mogli on i ja, da li bismo zasijali, i ako da, koliko daleko bi taj sjaj bacao svetlost.
Završila se jedna velika priča u mom životu. Sa poštovanjem i najvećom mogućom pažnjom zatvaram kutiju u kojoj su se naši životi preklapali i spajali, i odlažem je na samo dno svog postojanja.
Želim mu da sa njom sija više i dalje nego što sam mu zamišljala sa mnom.
Cigareta. Mmmm… Prija taj otrovni dim koji se koluta niz grlo i golica mi pluća.
Nema suza. Mislim da sam nesposobna za njih. Psssst!
I nije mi jasno zašto svaka flaša vina ima tako plitko dno.
I kažite mi, zašto je to uvek tako da, kad čovek voli ženu, na sve je spreman - osim da joj kaže?
