Daklem.
Eto. Dobih posao. Sad se češem po glavi i pitam se - a šta sad treba da radim? Osim, naravno, da ustajem svako jutro, idem na posao, radim tamo šta treba, a za šta se "nesum čkolovala".... No, dobro. Kad se setim koliko ljudi bi ubilo za bilo kakav posao, zahvalna sam. Pogotovo što ću imati redovnu i ne tako lošu platu. Sa ostalim stvarčicama ću se već pomiriti nekako. Mogu ja to.
Sad... pa, sad se navikavam na ideju da nisam besposleni apsolvent više, da ne mogu da ostajem uveče besciljno budna do 1h, 2h, 3h... Da ne mogu da spavam do 10h, 11h, ili čak 12h. Da moram da upotrebljavam fraze kao što je npr. "radni dan". Hmmmm... A da! Da sam sad - kao - ozbiljna i odgovorna devojčica, i tako te dosadne, odrasle stvari iz monotonog, dosadnog, odraslog sveta.
Međutim, pošto sam ja ipak ja, i ne bih bila ja da nisam ja, sklopila sam pakt sa mojim đavolkom sa ramena: bićemo ozbiljni od 8 do 16 svakog radnog dana, a bićemo sasvim svoji u ostalim terminima. A vikend! Vikend je rezervisam samo za nas! I naše ludorije... Mališa i ja ćemo ostati buntovnici do kraja, samo latentni, da niko ne zna. Hi hi hi...
Praznici nam stižu.... :)
P.S. Svim Katolicima želim srećan Božić od mene i đavolka. I nadrndane mace, naravno.
Nostalgija?
Ili je
možda u pitanju činjenica da sam usamljena.
Možda
to što se osećam prazno.
Možda
me Šekspir sa svojim vešticama proganja i ne da mi mira, ni danju ni noću.
(Vilijeme, dragi, ko te ter'o da pišeš tako debele knjige?)
A kad
smo već kod veštica, možda su ovi pusti "Vampirski dnevnici", na koje
sam se navukla kao najgore derle, povukli obarač negde duboko u meni, pa sad
puca i pljušti na sve strane ta nikada iskorišćena energija koja sama od sebe
gori i nestaje. Ponekad poželim da imam par tih gadnih očnjaka, da ih zarijem nekome u meso, pokidam
vratne žile i isisam krv, da upijem sav život iz nekog, da osetim nečiji tuđi
puls, kad svoj već ne mogu.
Neka tuga jeste,
sigurno. Pritiska mi grudi. Boli me kad udišem.
Nekada davno, sećam se, gledala sam u jedne nebesko plave oči i verovala da je to Ljubav. Možda je i
bila, sad to nikada nećemo znati. Potrošili smo godine jureći jedno drugo u
začaranom krugu. I nakon svih tih godina, jedino me boli baš to što nikada
nećemo znati koliko smo mogli on i ja, da li bismo zasijali, i ako da, koliko daleko
bi taj sjaj bacao svetlost.
Završila se jedna
velika priča u mom životu. Sa poštovanjem i najvećom mogućom pažnjom zatvaram
kutiju u kojoj su se naši životi preklapali i spajali, i odlažem je na samo dno
svog postojanja.
Želim mu da sa njom
sija više i dalje nego što sam mu zamišljala sa mnom.
Cigareta. Mmmm… Prija
taj otrovni dim koji se koluta niz grlo i golica mi pluća.
Nema suza. Mislim da sam nesposobna
za njih. Psssst!
I nije mi jasno zašto
svaka flaša vina ima tako plitko dno.
I kažite mi, zašto je to uvek tako da, kad čovek voli ženu, na sve je spreman - osim da joj kaže?
