Hm... Nisam pisala toliko dugo da više ne znam imam li prava da se vratim na ovo staro mesto. Dobro je da sam lozinku upamtila, inače bih samo mogla da izguglam svoj stari blog i čitam ga kao što ga čitaju stranci.
Od kada sam poslednji put pisala, desilo se sledeće: dobila sam posao na određeno (godinu dana), tih godinu dana je prošlo; diplomirala sam na osnovnim studijama, sada sam upala u još veće ropstvo zvano master studije. Kad se setim da ima ljudi koji ne mogu sebi da priušte ni pristojnu srednju školu, ne žalim se. Ali da nije igra, nije igra.
Posla nema. To je ono što najviše oduzima energiju. Finansije, nemanje istih, a potraživanja sa svih strana. Klasika. Kao i kod svakog prosečnog stanovnika ove zemlje.
Da li bar ljubav cveta? Hm... To ćemo tek videti.
"Ljubi me brzo, ljubi me brzo, žuriiiiim..."
Šalim se. Ne žurim. 'Oću polako. Ali svi bi nešto da žure. Šta se desilo sa onim... zaljubljivanjem? Da ti neko dozvoli da se zaljubiš u njega/nju, da ga/je upoznaš, pa tek onda sve ostalo.
Ali, eto. Danas sve nešto preko reda. Svi bi sve preko reda. Ili sam ja previše tradicionalna i patrijarhalno vaspitana. A baš sam smatrala sebe liberalnom osobom.
