Rado nastavljam ovaj lanac dalje, jer mi je zadatak jako interesantan. Kako vidim blogere... Mašta, kad pusti krila, leti daleko i vidi više nego što bi čovek mogao bez nje. Kako vas moja mašta vidi, saznaćete. I nemojte mi se smejati ukoliko prolupam nešto. Od srca je.
Neka u mom svetu najmlađi imaju prednost, pa onda svi ostali.
Mimche... Drago Mimche. Imam brata, i to starijeg, i bezuslovno ga obožavam! Ali kad bih imala mlađu sestru, bila bi upravo kao Mimche. Mudra duša, dobra vila. Sa sobom nosi čarobni štapić kojim može svakom staviti osmeh na lice i radost u srce. Neka nastavi da bude to što jeste, jer je prelepa.
Unajedina. I suze i smeh. Jedno nežno i snažno biće. Žena zmaj. Zamišljam je kao lepu devojku sa setom u očima i vetrom u kosi. Zamišljam je kao nekog ko oduzima dah.
Spinner je jedno maštovito i emotivno biće. Divna je. I sanjar i realna. Ona živi svoj život, ne obigrava oko njega; ona voli život. Volela bih da budem kao ona kad porastem.
Sanjarenja vidim kao damu u godinama, ispunjenu i ostvarenu. Uvek vedra, ali isto tako i stroga i primerena. Mudra. Razumna. Uvek je tu.
Biljane nema već neko vreme. Nadam se da će se vratiti, ta devojka koja čvrsto stoji sa obe noge na zemlji i bori se iz dana u dan sa svime što svakodnevnica donosi. Da, ona je borac. Neobično obična, osetljiva, ali jaka. Borac.
Tu je i moja draga Madam Hamlet, koju dobro poznajem, pa nema razloga da je zamišljam. Ili možda i ima: vidim je kako sedi u svojoj toploj sobi, umotana u ćebe, možda čita Šekspira, a možda gleda TV iz čiste dosade. Ovde je napisala samo jedan post, ali vratiće se ona i nastaviće dalje. Nedostaje.
Worm99, brižan suprug, čovek koji voli, a od nedavno i brižan otac. Njegove reči odišu zdravim sarkazmom, oštre ivice, koji prosto osvežava. Natera te na smeh, ali ti navuče i brige na čelo, pa se smeješ gorkim smehom. Natera te da razmisliš. Dosta mu je sistema i sveta u kojem se više ne zna ko pije a ko plaća. Dosta mu je propadanja ljudske duše.
Gasstrocity, moj najomiljeniji storyteller na blogu. Njegovo umeće da se poigra rečima tako lagano, njegova sposobnost da učini da se osetiš prisutnim, delom priče - ostavlja bez daha. Maštovit je, mudar, pravi prijatelj i brižan brat. Sa njim - nikad dosadno.
Šuky... Sudar svetova. Uvek kaže nešto što te natera da razmisliš još jednom i preispitaš sebe. Retko se složimo oko bilo čega, ali se na kraju uvek složimo na nekom nivou. Hm... paradoks. Vidim ga kao nekog ko bi mogao da slomi nekoj devojci srce, samo kada bi tako hteo. Ispod svega, verujem da se krije veliko srce i duša plava kao nebo.
Dosta maštanja za danas. Odmaštala bih još mnogo redova, ali o mnogima nemam jasnu sliku, bar ne još uvek. Možda ako lanac ponovo nekad krene...
Za kraj, želim da znate da uživam u vašim rečima. Jednog dana, bilo bi lepo, zamišljam kako svi sedimo zajedno u nekoj bašti, pod toplim Suncem i mirisom jutra, i ispijamo kafu. Teme za razgovor ne bi ponestale...
Jesam još mlada, ali nekako mi se čini da je u zadnje vreme
sve više onih koji ne veruju u Boga. Ili se nekada nije ni pričalo o tome
toliko, možda zato što se nije smelo, a bio je tu i taj period Komunizma, kad
se pa nije smelo pričati o religiji. Nakon svega toga, desio se
"religiozni bum" i odjednom se pojavio ogroman broj ljudi koji odlaze
redovno u crkvu, i ogroman broj ljudi koji javno priznaju da nisu vernici. I ja
spadam u tu statistiku onih nereligioznih, nešto što sam shvatila nakon dugog
razmišljanja, preispitivanja, odricanja i vraćanja, i ponovo odricanja. I nije
bilo nimalo lako. Zato ne volim kad neko ko me i ne zna odmah hoće da krene u
svetu misiju preobraćanja, kao da je to nešto što sam prosto odlučila preko
noći, zato što mi odlično ide uz novi kaput i ove zime se to nosi. Ali, u
svakom slučaju, nikada sebe ne bih mogla nazvati ateistom i ne razumem ljude
koji tako olako koriste tu reč da okarakterišu sebe.
Kao ateista, znači da negiraš svako verovanje u postojanje
energije koja je veća i jača od tebe. Pitanje je da li bilo ko može u pravom
smislu te reči biti ateista, a ako može, meni se to nekako čini usamljenim i
praznim. Pomalo tužnim. Jer ako ne veruješ u nešto, bilo što, koju svrhu tvoj
život onda ima?
Na primer, ja... ja verujem u Ljubav. Iskreno, ne znam odakle
mi hrabrosti da i dalje verujem tvrdoglavo i uporno. Bila sam svedok
slučajevima gde je krenulo sve kao dobra i lepa ideja, a završilo se kao noćna
mora. Ili se uopšte nije ni završilo, nego se pretvorilo u ružno, ogromno,
dlakavo čudovište koje dalje nastavlja da diše i reži iz godine u godinu.
Zaista, jako je malo parova koje znam da su skladni, da žive u harmoniji i
ljubavi, koji nisu bajkovito savršeni, već normalno savršeni, sa svim manama,
svađama, problemima. Ali na kraju dana, kada prežive sve trzavice, ti ljudi se
vole.
Na žalost po mene, veliki je broj parova koji su na mene
ostavljali suprotan utisak tokom godina i kroz odrastanje, i sada kada sam već
odrasla. Pomisliš, eto oni su savršeni, imaju svoj svet, čine jedno drugo
srećnim, i to je sasvim dovoljno. A onda sutradan saznaš kako ona njega vara sa
najboljim drugom, on nju sa sestrom od tetke, ili je mlati na dnevnoj bazi, ili
ga ona koristi zato što je bogat i glup. Saznaš kako nema tu ni trunke
iskrenosti, ni trunke osećanja, ni strasti, kako nema ničega, samo ogromna crna
praznina koja zjapi i preti da te proguta u svoje crnilo, da više nikada ne
uspeš da progledaš.
Uprkos svemu tome, ja ipak verujem. Verujem da ću biti
srećna, verujem da ću sa nekim spadati u te ljude koji su uspeli da pronađu
jedno drugo. Verujem da ću voleti svim srcem, punim plućima, celim bićem i
telom, i da ću isto to dobiti zauzvrat. Verujem da će među nama biti strasti,
one lude strasti zbog koje vredi i živeti i umreti. Verujem da ću ga upoznati,
a možda već i jesam, samo ne znam da je to on. Verujem da i on veruje i da
čeka, da kao i ja ne prihvata da se zadovolji malim i nedovoljnim stvarima, da
zna koliko zaslužuje i da to uporno traži, jer manje od toga nije vredno truda, jer manje od toga ne ispunjuje, ne čini srećnim ni zadovoljnim, ne čini kompletnim.
Verujem da ćemo se jednom, u svom tom traženju, pronaći.
(Ili ćemo se mimoići, i živeti sami do kraja naših života. On
negde u Sibiru, čuvaće čopor divljih pasa, nosiće one bunde, kao Eskimci, kod
kojih se vide samo oči, zelene, setne, čvrstog pogleda čoveka koji zna šta
hoće. Ja ću negde u Kanadi, u nekom od onih njihovih seoceta, čuvati čopor
mačaka, svaka će imati ime i svaka će podsećati na mene karakterom; grejaće me u ledenim i
dugim zimama i s vremena na vreme ću tugaljivo pogledati kroz prozor u nebo
puno zvezda i pitaću se da li ih on tamo negde posmatra.)
Verujem, dakle, u Ljubav. Verujem da ću je pronaći. Znam da
hoću.
I ne smem, nikako ne smem dopustiti sebi da prestanem da verujem. Ili da dozvolim nekom da me ubedi da ne postoji. Postoji, mora da postoji. Jer ako ne postoji, ja u tom slučaju... ja... nemam ništa.
Tražim Sunce u pećini, i znam da ću ga nać'...
Nekog da upali svetlo, nekog da ugasi mrak...
